Нинине мустре: Крај провизионара
Ако сте икада били у прилици да се као ја запитате ште уопште радите у овом свету препуном људи и догађаја који ни у ком случају не одговарају онаквој стварности какву бисте желели да живите, онда ће вам се (као и мени) допасти једна лепа мисао која кружи друштвеним мрежама: ако ти се чини да не припадаш свету у којем живиш, у праву си, ти му не припадаш.
Ти си овде да би стварао нови свет. Волим себе да почастим подсећањем на ову реченицу када год се осетим изгубљено у свету и почнем да се чудим вредностима које су у првом плану, а за мене су управо све супротно од вредности.
Како се ствара нови свет, питање је на које сам годинама тражила одговор, а онда је почео да се појављује јасно и гласно и то свакодневно. Нови свет се, исто као и било шта друго што намеравам да створим, гради тако што прво имам замисао о њему, прво добијем идеју, тј. имам визију па је полако разграђујем и онда се она мало по мало реализује и у стварности. Једноставније речено, материјализује се. Бројне визије које сам имала у детињству, данас су увелико материјализоване и живим их пуном снагом. Тако и око себе примећујем људе који имају визије и који их остварују и уживају у њима. Не одустају ако се визија не материјализује у оном року у којем они мисле да би требало да се оствари, него је негују и дотерују и даље у својим мислима и лагано напредују ка својим циљевима. По томе како се односе према војој визији, делим људе на две групе: људе визије и људе провизије. Људи провизије су на жалост много приметнији у свету у којем живим. Они су бучни, у главном бахати и често припрости, охоли у свом осећају надмоћи у односу на друге људе, тражећи свој део у било којој активности у коју се упусте. Они грабе материјалне вредности незасити у својој потреби да пронађу неко испуњење којег тамо где га траже (искључиво у материјалном) нема. Са друге стране, они с визијом су у главном тихи, ненаметљиви, брижљиво негују своју визију и стрпљиво граде неке нове светове, испуњени већ и самим путем којим се крећу док се полако приближавају материјализацији. Препознајем много таквих људи у свом окружењу. Њих скоро да и нема у главним медијима. Нису популарни. Они не грабе него прихватају, они не отимају него стварају, не манипулишу, него отворено комуницирају.
Док се полако одвајамо од слике света која нам је наметнута од стране разних ауторитета и кроз сопствене визије сагледавамо неке нове могућности, управо се рађа један нови свет. Откривамо се једни другима, што нам је до недавно било веома тешко, јер смо били више пута повређени, те остали неповерљиви и радије сами у својим визијама. Али више ме не додирују подсмевања и омаловажавање од стране провизионара. Што су гласнији и непријатнији, то су ми даљи и неважнији. Светови се раздвајају, провизионари изумиру. Сада је време удруживања и сарадње међу визионарима како бисмо заједно стварали свет заснован на правим људским вредностима. Како нам се слажу визије?
Нина Мартиновић Армбрустер
