Ninine mustre: Kraj provizionara
Ako ste ikada bili u prilici da se kao ja zapitate šte uopšte radite u ovom svetu prepunom ljudi i događaja koji ni u kom slučaju ne odgovaraju onakvoj stvarnosti kakvu biste želeli da živite, onda će vam se (kao i meni) dopasti jedna lepa misao koja kruži društvenim mrežama: ako ti se čini da ne pripadaš svetu u kojem živiš, u pravu si, ti mu ne pripadaš.
Ti si ovde da bi stvarao novi svet. Volim sebe da počastim podsećanjem na ovu rečenicu kada god se osetim izgubljeno u svetu i počnem da se čudim vrednostima koje su u prvom planu, a za mene su upravo sve suprotno od vrednosti.
Kako se stvara novi svet, pitanje je na koje sam godinama tražila odgovor, a onda je počeo da se pojavljuje jasno i glasno i to svakodnevno. Novi svet se, isto kao i bilo šta drugo što nameravam da stvorim, gradi tako što prvo imam zamisao o njemu, prvo dobijem ideju, tj. imam viziju pa je polako razgrađujem i onda se ona malo po malo realizuje i u stvarnosti. Jednostavnije rečeno, materijalizuje se. Brojne vizije koje sam imala u detinjstvu, danas su uveliko materijalizovane i živim ih punom snagom. Tako i oko sebe primećujem ljude koji imaju vizije i koji ih ostvaruju i uživaju u njima. Ne odustaju ako se vizija ne materijalizuje u onom roku u kojem oni misle da bi trebalo da se ostvari, nego je neguju i doteruju i dalje u svojim mislima i lagano napreduju ka svojim ciljevima. Po tome kako se odnose prema vojoj viziji, delim ljude na dve grupe: ljude vizije i ljude provizije. Ljudi provizije su na žalost mnogo primetniji u svetu u kojem živim. Oni su bučni, u glavnom bahati i često priprosti, oholi u svom osećaju nadmoći u odnosu na druge ljude, tražeći svoj deo u bilo kojoj aktivnosti u koju se upuste. Oni grabe materijalne vrednosti nezasiti u svojoj potrebi da pronađu neko ispunjenje kojeg tamo gde ga traže (isključivo u materijalnom) nema. Sa druge strane, oni s vizijom su u glavnom tihi, nenametljivi, brižljivo neguju svoju viziju i strpljivo grade neke nove svetove, ispunjeni već i samim putem kojim se kreću dok se polako približavaju materijalizaciji. Prepoznajem mnogo takvih ljudi u svom okruženju. Njih skoro da i nema u glavnim medijima. Nisu popularni. Oni ne grabe nego prihvataju, oni ne otimaju nego stvaraju, ne manipulišu, nego otvoreno komuniciraju.
Dok se polako odvajamo od slike sveta koja nam je nametnuta od strane raznih autoriteta i kroz sopstvene vizije sagledavamo neke nove mogućnosti, upravo se rađa jedan novi svet. Otkrivamo se jedni drugima, što nam je do nedavno bilo veoma teško, jer smo bili više puta povređeni, te ostali nepoverljivi i radije sami u svojim vizijama. Ali više me ne dodiruju podsmevanja i omalovažavanje od strane provizionara. Što su glasniji i neprijatniji, to su mi dalji i nevažniji. Svetovi se razdvajaju, provizionari izumiru. Sada je vreme udruživanja i saradnje među vizionarima kako bismo zajedno stvarali svet zasnovan na pravim ljudskim vrednostima. Kako nam se slažu vizije?
Nina Martinović Armbruster