Нинине мустре: Као саливено

Одрасла је у сиротишту и када се задевојчила, једино је имала школску униформу коју су и све друге девојке носиле у школи. Међутим, имала је две беле крагне и сваке вечери би једну опрала и уштиркала, тако да је свакога дана у школи имала блиставо чисту, белу крагну. Сутрадан би носила другу, исто тако сређену крагну, док би се прва сушила. Крагна је, говорила ми је, увек изгледала као да ју је први пут ставила. А ван школе, своју једноставну кецељу претварала је у хаљину која би јој стајала „као саливена“ захваљујући каишу који је сама направила. Узела је од некуд неко дугачко парче картона и око њега ушила некакво платно. Не знам како се снашла за копчање, не сећам се тих детаља, али овај уникатни каиш који је својим рукама сашила, скретао је пажњу на струк, а њена се кецеља због тог детаља претварала у најмодернију хаљину. Неке су јој другарице касније признавале како су је пре упознавања дуго бојажљиво посматрале, процењујући по њеном држању и увек беспрекорном изгледу, да припада некој недодирљивој, господској фамилији из високог друштва.

Сетила сам се ове мамине приче када сам недавно закључила да један комад своје гардеробе могу да средим једино ручним шивењем, јер је за машину било превише „пипаво“ и компликовано. Узела сам иглу и конац, ставила напрстак и кренула да провлачим иглу. У почетку је ишло споро, бојажљиво сам одмеравала сваки бод, а онда сам лагано улазила у рутину и сваким проласком игле кроз платно, уживала сам све више. Моје су се руке претвориле у мамине, и начин на који држим иглу, био је исти како се сећам да је мама иглом баратала. Прсти су постали исти као мамини, спретни, брзи, гипки и вешти. А у глави ми је звонила песма коју би мама можда певушила. Када сам завршила, било је све перфектно и стајало ми је баш као „саливено“, а најбоље од свега било је моје расположење. Мало је тога што може толико да ме обрадује као нешто што својим рукама урадим или направим. И сваки пут када се нађем у таквој ситуацији, ја се присетим зашто не волим за мене увек исцрпљујуће обиласке продавница. Никада ме ни једна куповина не испуни толиком радошћу и задовољством као лично стварање нечега што ћу да носим. Било да је у питању гардероба, минђуше, наруквице или украс за косу, оно што сама направим, радује ме баш сваки пут када га носим, што са куповним стварима није случај. Оне ме радују првих пар пута, а после постану некако обичне и незанимљиве. Као да временом изгубе енергију, за разлику од мојих рукотворина, које као да сваки пут сијају истим сјајем.     

Захвална сам мами што ми је оставила тај дар у наследство, да умем сама нешто да направим. То је сигуран начин да поправим своје рапосложење, да се осећам лепо и да искреирам нешто што ми се допада, баш по својој вољи. Радост стварања, неупоредиво је већа од радости куповања. Што више тога сама искреирам, сукњу сашијем, фризуру направим, биљку посадим, крему за лице умутим, запажам да ми је живот све више скројен као саливен.

Нина Мартиновић Армбрустер

ninamartinovic.com