Ninine mustre: Kao saliveno
Pričala mi je mama kako se kao devojka snalazila da uvek izgleda doterano i lepo, iako nije mogla sebi da priušti novu garderobu.
Odrasla je u sirotištu i kada se zadevojčila, jedino je imala školsku uniformu koju su i sve druge devojke nosile u školi. Međutim, imala je dve bele kragne i svake večeri bi jednu oprala i uštirkala, tako da je svakoga dana u školi imala blistavo čistu, belu kragnu. Sutradan bi nosila drugu, isto tako sređenu kragnu, dok bi se prva sušila. Kragna je, govorila mi je, uvek izgledala kao da ju je prvi put stavila. A van škole, svoju jednostavnu kecelju pretvarala je u haljinu koja bi joj stajala „kao salivena“ zahvaljujući kaišu koji je sama napravila. Uzela je od nekud neko dugačko parče kartona i oko njega ušila nekakvo platno. Ne znam kako se snašla za kopčanje, ne sećam se tih detalja, ali ovaj unikatni kaiš koji je svojim rukama sašila, skretao je pažnju na struk, a njena se kecelja zbog tog detalja pretvarala u najmoderniju haljinu. Neke su joj drugarice kasnije priznavale kako su je pre upoznavanja dugo bojažljivo posmatrale, procenjujući po njenom držanju i uvek besprekornom izgledu, da pripada nekoj nedodirljivoj, gospodskoj familiji iz visokog društva.
Setila sam se ove mamine priče kada sam nedavno zaključila da jedan komad svoje garderobe mogu da sredim jedino ručnim šivenjem, jer je za mašinu bilo previše „pipavo“ i komplikovano. Uzela sam iglu i konac, stavila naprstak i krenula da provlačim iglu. U početku je išlo sporo, bojažljivo sam odmeravala svaki bod, a onda sam lagano ulazila u rutinu i svakim prolaskom igle kroz platno, uživala sam sve više. Moje su se ruke pretvorile u mamine, i način na koji držim iglu, bio je isti kako se sećam da je mama iglom baratala. Prsti su postali isti kao mamini, spretni, brzi, gipki i vešti. A u glavi mi je zvonila pesma koju bi mama možda pevušila. Kada sam završila, bilo je sve perfektno i stajalo mi je baš kao „saliveno“, a najbolje od svega bilo je moje raspoloženje. Malo je toga što može toliko da me obraduje kao nešto što svojim rukama uradim ili napravim. I svaki put kada se nađem u takvoj situaciji, ja se prisetim zašto ne volim za mene uvek iscrpljujuće obilaske prodavnica. Nikada me ni jedna kupovina ne ispuni tolikom radošću i zadovoljstvom kao lično stvaranje nečega što ću da nosim. Bilo da je u pitanju garderoba, minđuše, narukvice ili ukras za kosu, ono što sama napravim, raduje me baš svaki put kada ga nosim, što sa kupovnim stvarima nije slučaj. One me raduju prvih par puta, a posle postanu nekako obične i nezanimljive. Kao da vremenom izgube energiju, za razliku od mojih rukotvorina, koje kao da svaki put sijaju istim sjajem.
Zahvalna sam mami što mi je ostavila taj dar u nasledstvo, da umem sama nešto da napravim. To je siguran način da popravim svoje raposloženje, da se osećam lepo i da iskreiram nešto što mi se dopada, baš po svojoj volji. Radost stvaranja, neuporedivo je veća od radosti kupovanja. Što više toga sama iskreiram, suknju sašijem, frizuru napravim, biljku posadim, kremu za lice umutim, zapažam da mi je život sve više skrojen kao saliven.
Nina Martinović Armbruster
