Нема ништа лепше од салашарског мира и тишине

Када не вози теренац, моћни јапански СУВ, у граду га срећете на тек нешто мање снажном двоточкашу у маниру иконичног „Харлија“, стално у пратњи своје нешто млађе, такође преплануле и елегантне супруге која у гардероберу има за скоро сваки дан по један пар ципела са вртоглаво високим стилето штиклама.

Појава овог пара би већини читалаца, не само ове новине, потпуно оправдано измамила завидљиви уздах, али је велико питање да ли би очекивана завист опстала након погледа на другу страну медаље коју су Дејан и Тања Пелагић заједнички почели да кују пре десетак година.

Јер Дејан и Тања су, реално гледано, трудбеници у фабрици под отвореним небом, пољопривреди и становници салашког насеља Чичови у околини Сомбора, где су се и Пелагића аскурђели рађали, живели, радили и умирали. Обоје су, само наизглед монденски, препланули не због грчког, шпанског или каквог карипског сунца, већ због целодневног бачког паорског челопека, слушалице су у Дејановим ушима само због тога што му увек требају обе слободне руке јер му у раду на двестотинак и кусур хектара предачке и његове плодне црнице, кроз чије се блато с јесени и пролећа најлакше пролази теренским возилом, нема ко да помаже и поред више него пристојних надница, а Тања елегантне ципелице са стилето-штиклама носи тек у ретким вечерњим тренуцима, кад се поради сав посао у недогледним редовима лубенице и диње, батата и паприке-ајварке, кад се њихова деца, малени Димитрије и Јована успавају и повере Дејановим родитељима на чување у миру родног салаша, а они „добаце“ до вароши.

Смеју се нашој уводној представи млади Пелагићи, док их затичемо прашњаве „ до обрва“ како послују у Чичовима, кажу старија генерација је такође отишла за својим послом, односно Дејанов отац скупља покошено сено са једне од њихових њива од предака останулих, док му мајка у граду решава папирологију, све захтевнију када је пољопривреда у питању. Деца, предшколци су са њима, радују се доласку татине сестре, тетке Дејане после удаје Маунић и њене деце, иако ће се мање играти, а више помагати у брању преосталог бостана и већ пристигле паприке-ајварке.

- Свако, без обзира на узраст, има неко своје задужење и то је једини начин да опстанеш у пољопривреди – појашњава Дејан, док руку масних до лаката припрема yinovski комбајн за шећерну репу, такозвани холмер, за предстојеће изазове вађења слатког корена, што са својих њива, што као плаћену услугу другим домаћинима. – У принципу ја сам окренут највише ратарству, док супруга води наш повртарски „сектор“ у чему највише сарађује са мојом сестром Дејаном у њеним супругом, који користе сваки слободни тренутак да су на њиви.

Као тек стасала девојка Тања је била мис Сомбора, након чега се, више него успешно посветила фото-моделингу, пропутовала светске меридијане, али бездушност таквог модног света ју је окренуо ка педантно стеченој струци медицинске сестре, па је неколико година провела као физиотерапеут у Абу Дабију, из којег ју је коначно љубав према садашњем сурпугу вратила у Србију. Па право на салаш.

- Па, нећу да кријем, било је тешко у почетку, било је и суза док се нисам привикла на салашарски живот, недостајао ми је град, врева, гужва, али сада га не бих мењала ни за шта на свету. Заправо све је дошло „ на своје“ када су стигла и деца Јована и Димитрије, којима је цео салаш једно велико и безбедно игралиште. И они уживају у миру и тишини, непрегледним пољима, окружени су природом, животињама, али пре свега својом породицом и обасути љубављу, одрастају онако како се само може пожелети – сведочи Тања док Димитрија с муком одваја од његове омиљене „играчке“, утоваривача - точкаша у природној величини. – Прави је мајстор, чим се окренемо ево га на комбајну, трактору, утоваривачу....Овакав, салашарски живот ипак није само непрестана игра, већ код њих развија и радне навике које ће им требати касније у животу. Када, на пример, дође Дејана са својим клинцима, када се беру диње, њих четворо најмлађих створи „живи ланац“ и очас посла натоваримо приколицу, па ја и Дејана идемо на пијацу, а деца настављају са игром.

Ето, такав је уобичајени„ ратни распоред“ на салашу Пелагића у Чичовима, сомборским салашима који се први пут у писаним документима бележе још половином 16. века.

Тексти и фото: Милић Миљеновић