Nema ništa lepše od salašarskog mira i tišine

Kada ne vozi terenac, moćni japanski SUV, u gradu ga srećete na tek nešto manje snažnom dvotočkašu u maniru ikoničnog „Harlija“, stalno u pratnji svoje nešto mlađe, takođe preplanule i elegantne supruge koja u garderoberu ima za skoro svaki dan po jedan par cipela sa vrtoglavo visokim stileto štiklama.

Pojava ovog para bi većini čitalaca, ne samo ove novine, potpuno opravdano izmamila zavidljivi uzdah, ali je veliko pitanje da li bi očekivana zavist opstala nakon pogleda na drugu stranu medalje koju su Dejan i Tanja Pelagić zajednički počeli da kuju pre desetak godina.

Jer Dejan i Tanja su, realno gledano, trudbenici u fabrici pod otvorenim nebom, poljoprivredi i stanovnici salaškog naselja Čičovi u okolini Sombora, gde su se i Pelagića askurđeli rađali, živeli, radili i umirali. Oboje su, samo naizgled mondenski, preplanuli ne zbog grčkog, španskog ili kakvog karipskog sunca, već zbog celodnevnog bačkog paorskog čelopeka, slušalice su u Dejanovim ušima samo zbog toga što mu uvek trebaju obe slobodne ruke jer mu u radu na dvestotinak i kusur hektara predačke i njegove plodne crnice, kroz čije se blato s jeseni i proleća najlakše prolazi terenskim vozilom, nema ko da pomaže i pored više nego pristojnih nadnica, a Tanja elegantne cipelice sa stileto-štiklama nosi tek u retkim večernjim trenucima, kad se poradi sav posao u nedoglednim redovima lubenice i dinje, batata i paprike-ajvarke, kad se njihova deca, maleni Dimitrije i Jovana uspavaju i povere Dejanovim roditeljima na čuvanje u miru rodnog salaša, a oni „dobace“ do varoši.

Smeju se našoj uvodnoj predstavi mladi Pelagići, dok ih zatičemo prašnjave „ do obrva“ kako posluju u Čičovima, kažu starija generacija je takođe otišla za svojim poslom, odnosno Dejanov otac skuplja pokošeno seno sa jedne od njihovih njiva od predaka ostanulih, dok mu majka u gradu rešava papirologiju, sve zahtevniju kada je poljoprivreda u pitanju. Deca, predškolci su sa njima, raduju se dolasku tatine sestre, tetke Dejane posle udaje Maunić i njene dece, iako će se manje igrati, a više pomagati u branju preostalog bostana i već pristigle paprike-ajvarke.

- Svako, bez obzira na uzrast, ima neko svoje zaduženje i to je jedini način da opstaneš u poljoprivredi – pojašnjava Dejan, dok ruku masnih do lakata priprema yinovski kombajn za šećernu repu, takozvani holmer, za predstojeće izazove vađenja slatkog korena, što sa svojih njiva, što kao plaćenu uslugu drugim domaćinima. – U principu ja sam okrenut najviše ratarstvu, dok supruga vodi naš povrtarski „sektor“ u čemu najviše sarađuje sa mojom sestrom Dejanom u njenim suprugom, koji koriste svaki slobodni trenutak da su na njivi.

Kao tek stasala devojka Tanja je bila mis Sombora, nakon čega se, više nego uspešno posvetila foto-modelingu, proputovala svetske meridijane, ali bezdušnost takvog modnog sveta ju je okrenuo ka pedantno stečenoj struci medicinske sestre, pa je nekoliko godina provela kao fizioterapeut u Abu Dabiju, iz kojeg ju je konačno ljubav prema sadašnjem surpugu vratila u Srbiju. Pa pravo na salaš.

- Pa, neću da krijem, bilo je teško u početku, bilo je i suza dok se nisam privikla na salašarski život, nedostajao mi je grad, vreva, gužva, ali sada ga ne bih menjala ni za šta na svetu. Zapravo sve je došlo „ na svoje“ kada su stigla i deca Jovana i Dimitrije, kojima je ceo salaš jedno veliko i bezbedno igralište. I oni uživaju u miru i tišini, nepreglednim poljima, okruženi su prirodom, životinjama, ali pre svega svojom porodicom i obasuti ljubavlju, odrastaju onako kako se samo može poželeti – svedoči Tanja dok Dimitrija s mukom odvaja od njegove omiljene „igračke“, utovarivača - točkaša u prirodnoj veličini. – Pravi je majstor, čim se okrenemo evo ga na kombajnu, traktoru, utovarivaču....Ovakav, salašarski život ipak nije samo neprestana igra, već kod njih razvija i radne navike koje će im trebati kasnije u životu. Kada, na primer, dođe Dejana sa svojim klincima, kada se beru dinje, njih četvoro najmlađih stvori „živi lanac“ i očas posla natovarimo prikolicu, pa ja i Dejana idemo na pijacu, a deca nastavljaju sa igrom.

Eto, takav je uobičajeni„ ratni raspored“ na salašu Pelagića u Čičovima, somborskim salašima koji se prvi put u pisanim dokumentima beleže još polovinom 16. veka.

Teksti i foto: Milić Miljenović