Недим Незировић о филму Нечиста Крв: Улога Јовче као космичка правда

Публика га тренутно гледа у улози Јовче у филму „Нечиста крв: Грех предака“, редитеља Милутина Петровића. Млади глумац игра Јовчу, једног од синова Хаџи Трифуна који покушавајући да очува мир с турским властима наилази на бројне муке и доноси низ одлука које ће утицати на његове потомке, јунаке романа Борисава Станковића „Нечиста крв“. Са Недимом смо разговарали на новосадској премијери филма у биоскопу „Арена Синеплекс“, а том приликом глумац нам је рекао да верује да су овим остварењем испали одговорни према Бори Станковићу, верујући да филм вредна екранизације те, како је истакао, чудесне прозе.

– Није то лако, јер драматизовати тако комплексну прозу и тако богату књижевност је заиста посебна ствар, али, ето, имали смо срећу да је овај сценарио стајао у фиоци 45 година, а да је Воја Нановић, који је писао причу по мотивима дела Боре Станковића, а који је адаптирала Милена Марковић, то виртуозно одрадио. Имали смо срећу да је сачувао нуклеус те лепоте и аутентичне атмосфере дела Боре Станковића, а да је пренео у тај драмски дијалог и нешто што је потентно за игру. То мислим да је изузетно тешко, али када се уради онда испадне нешто оваквог типа – рекао је глумац Недим Незировић у интервјуу за наш лист.

И очигледно је сценарио морао да прође кроз три генерације да се овај филм исприча баш овако?

– Мислим да није случајно то што је прича прошла три генерације. Да је требало овај филм да се деси раније он се вероватно не би догодио. А и мени је драго што се десило у тренутку у којем ја могу да играм у овом остварењу (смех). Заиста ми је била част!

Колико су вам дела Боре Станковића била значајна за изградњу вашег лика у филму?

– Његов роман „Нечиста крв“ ми је, мимо лектира у средњој школе која се читала „ан пасан“ (у пролазу), отворио љубав према књижевности. То је роман који је мене задржао у кући читавог дана. Сећам се момената док сам читао ту књигу, јер до тада нисам имао појма заправо колико је књижевност са ових простора богата и предивна и колико је то што је он описао у својим романима аутентично и заправо у вези само са овим просторима. Мислим да се управо ту и крије нешто што би ми требало да чувамо. Ту сам негде отворио и тему патриотизма, јер ми то иде на живце. Не због тога што мислим да не треба да постоји, него због тога што се погрешно тумачи. Мислим да се прави патриотизам не крије у ћириличној тастатури на којој се пишу коментари по Фејсбуку и осталим мрежама, него у труду да се очува културна баштина наших простора, која свакако јесте и књижевност. Мислим да ми је то што сам радио филм „Нечиста крв“ дошло као космичка правда и остварење неких мојих жеља, зато што сам схватио да није случајно што ме је тај свет толико узбудио и повезао са Борином  књижевношћу. У самом раду на улози вратио сам се и на тај његов роман, али и на друге које је Воја Нановић увезао у ту породичну сагу. То је био широк избор који је нама свима помогао да изградимо улоге и да некако проникнемо дубље у материјал који смо добили на папиру.

Јесте ли сада, када сте знатно зрелији, другачије доживели Борина дела?

– Промени се визура када ви некако добијете прилику да тумачите те ликове и њихове животе. То је лепота овог посла - да имате прилику  да се вратите сто и нешто година уназад. То је посебна могућност. Опет је то и велика одговорност јер је то наша књижевност. Свако је имао утисак о томе. То је увек мач са две оштрице јер никада не знаш да ли ће то бити довољно веродостојно да неко каже: „Е, ово је Јовча којег сам ја замишљао док сам читао приповетку Јовча“ или „Е, ово је Софка која је мени била у глави“. То кад се деси онда си посао урадио како треба.

Овим филмом први пут сте имали прилику да загребете живот ликова из прошлости. Колико рад на епохи доприноси богатству и таленту једног глумца? Колико рад на епохи доприноси различитим спознајама?

– Када играју епоху у позоришту и на филму глумци често имају тенденцију да уђу у неки стил архаичног понашања и изговора. Ја апсолутно не мислим да је то тако. Људи из прошлости су имали проблеме какве и ми имамо данас. И били су људи и пре 300 година. Мења се технологија, мењају се околности, гужва је на планети много већа него некада (смех), али, у суштини, то су људи који су имали исте емоције и борили се са истим проблемима као и ми данас. Али, мене је некако та традиција највише занимала. И ти породични односи кроз које се много тога очувало и дан-данас. И не само у позитивном смислу, већ и у негативном. То те врати и као глумца, али и као човека на неке корене и можеш и са социолошког становишта да приметиш неке ствари, које се код нас ни дан-данас нису промениле, као што је нпр. однос према женама, који је приказан у нашем филму. То јесте еволуирало у неком смислу, али имате неке мање средине у Србији у којима је потпуно нормално да жена у породици нема нека велика права или да је њена реч задња или да се не вреднује онолико колико би требало. То уме и да растужи, али и да, с друге стране,  да одговор на нека питања и нејасноће које ја себи као млад човек и глумац себи постављам. Попут тога зашто имамо исте проблеме које су имали и они. А заправо, баш ова ствар ме вратила на то да схватим да се у породичном смислу неке ствари нису довољно промениле да бисмо ми као друштво могли да напредујемо још више.

Ових дана снимате другу сезону серије „Клан“. Како напредује снимање?

–  Добро је, снимам паралелно са промоцијом филма и покушавам да одржим енергију. Уморан сам, али ми је добро што радим. Мени је то била прва велика улога и публика се упознала са мном кроз улогу Паше у тој серији. Занимљива је прича у наставку и ми смо се као глумци изненадили када смо добили сценарио у руке и видели где то иде даље. Зато што се сценариста и креатор серије Бобан Скерлић фино поиграо са тим ликовима и не иде уз историју него је то његова интерпретација. Мислим да ће и публика бити изненађена заправо куда воде животи тих ликова. Биће то занимљив наставак сигурно.

А куда нас даље воде њихови животи?

– Не смем да откривам, али довољно је да кажем то да ће Паша и Шок упасти у неке потпуно нове изазове. Већи су улози него у првој сезони. Већи су и људи око њих и много већи изазови. У првом делу су били њих двојица сами, а сада уз њих, који су још јачи и способнији, долазе много већи проблеми са стране тако да ће то бити фина игранка.

Како вас је та популарност, коју сте осетили због улоге Паше у серији „Клан“, дочекала као младог човека?

– Имао сам ту срећу у несрећи, барем сам тако то тумачио, да је, када је кренула да се емитује серија, је кренуо кренуо и хаос са коронавирусом, па нисам могао да осетим неку велику разлику у животу да ме сад јуре неки људи или клинци јер су сви били у кућама. Али, не могу да будем лажно скроман, променило се, није да није. Трудим се да себи поставим изазове у животу. То је само једна улога и ја се надам да ће их бити много више и да ћу имати прилику да наставим да учим. То је једино што ме радује и одржава у послу. Мислим да је то најважније за једног глумца, а посебно за мене младог човека, јер не могу ја да направим животну улогу са 26 година. То је немогуће, а често се деси да се глумци задрже када им се деси нека велика популарност и остану на том таласу годинама и не остваре неке веће улоге. Мислим да ми је та улога и популарност наметнула неке више циљеве и подигла се лествица критеријума што се тиче мене и мог посла и мог односа према послу. Тако да, идемо даље (смех).

Владимир Бијелић