Nedim Nezirović o filmu Nečista Krv: Uloga Jovče kao kosmička pravda

Publika ga trenutno gleda u ulozi Jovče u filmu „Nečista krv: Greh predaka“, reditelja Milutina Petrovića. Mladi glumac igra Jovču, jednog od sinova Hadži Trifuna koji pokušavajući da očuva mir s turskim vlastima nailazi na brojne muke i donosi niz odluka koje će uticati na njegove potomke, junake romana Borisava Stankovića „Nečista krv“. Sa Nedimom smo razgovarali na novosadskoj premijeri filma u bioskopu „Arena Sinepleks“, a tom prilikom glumac nam je rekao da veruje da su ovim ostvarenjem ispali odgovorni prema Bori Stankoviću, verujući da film vredna ekranizacije te, kako je istakao, čudesne proze.

– Nije to lako, jer dramatizovati tako kompleksnu prozu i tako bogatu književnost je zaista posebna stvar, ali, eto, imali smo sreću da je ovaj scenario stajao u fioci 45 godina, a da je Voja Nanović, koji je pisao priču po motivima dela Bore Stankovića, a koji je adaptirala Milena Marković, to virtuozno odradio. Imali smo sreću da je sačuvao nukleus te lepote i autentične atmosfere dela Bore Stankovića, a da je preneo u taj dramski dijalog i nešto što je potentno za igru. To mislim da je izuzetno teško, ali kada se uradi onda ispadne nešto ovakvog tipa – rekao je glumac Nedim Nezirović u intervjuu za naš list.

I očigledno je scenario morao da prođe kroz tri generacije da se ovaj film ispriča baš ovako?

– Mislim da nije slučajno to što je priča prošla tri generacije. Da je trebalo ovaj film da se desi ranije on se verovatno ne bi dogodio. A i meni je drago što se desilo u trenutku u kojem ja mogu da igram u ovom ostvarenju (smeh). Zaista mi je bila čast!

Koliko su vam dela Bore Stankovića bila značajna za izgradnju vašeg lika u filmu?

– Njegov roman „Nečista krv“ mi je, mimo lektira u srednjoj škole koja se čitala „an pasan“ (u prolazu), otvorio ljubav prema književnosti. To je roman koji je mene zadržao u kući čitavog dana. Sećam se momenata dok sam čitao tu knjigu, jer do tada nisam imao pojma zapravo koliko je književnost sa ovih prostora bogata i predivna i koliko je to što je on opisao u svojim romanima autentično i zapravo u vezi samo sa ovim prostorima. Mislim da se upravo tu i krije nešto što bi mi trebalo da čuvamo. Tu sam negde otvorio i temu patriotizma, jer mi to ide na živce. Ne zbog toga što mislim da ne treba da postoji, nego zbog toga što se pogrešno tumači. Mislim da se pravi patriotizam ne krije u ćiriličnoj tastaturi na kojoj se pišu komentari po Fejsbuku i ostalim mrežama, nego u trudu da se očuva kulturna baština naših prostora, koja svakako jeste i književnost. Mislim da mi je to što sam radio film „Nečista krv“ došlo kao kosmička pravda i ostvarenje nekih mojih želja, zato što sam shvatio da nije slučajno što me je taj svet toliko uzbudio i povezao sa Borinom  književnošću. U samom radu na ulozi vratio sam se i na taj njegov roman, ali i na druge koje je Voja Nanović uvezao u tu porodičnu sagu. To je bio širok izbor koji je nama svima pomogao da izgradimo uloge i da nekako proniknemo dublje u materijal koji smo dobili na papiru.

Jeste li sada, kada ste znatno zreliji, drugačije doživeli Borina dela?

– Promeni se vizura kada vi nekako dobijete priliku da tumačite te likove i njihove živote. To je lepota ovog posla - da imate priliku  da se vratite sto i nešto godina unazad. To je posebna mogućnost. Opet je to i velika odgovornost jer je to naša književnost. Svako je imao utisak o tome. To je uvek mač sa dve oštrice jer nikada ne znaš da li će to biti dovoljno verodostojno da neko kaže: „E, ovo je Jovča kojeg sam ja zamišljao dok sam čitao pripovetku Jovča“ ili „E, ovo je Sofka koja je meni bila u glavi“. To kad se desi onda si posao uradio kako treba.

Ovim filmom prvi put ste imali priliku da zagrebete život likova iz prošlosti. Koliko rad na epohi doprinosi bogatstvu i talentu jednog glumca? Koliko rad na epohi doprinosi različitim spoznajama?

– Kada igraju epohu u pozorištu i na filmu glumci često imaju tendenciju da uđu u neki stil arhaičnog ponašanja i izgovora. Ja apsolutno ne mislim da je to tako. Ljudi iz prošlosti su imali probleme kakve i mi imamo danas. I bili su ljudi i pre 300 godina. Menja se tehnologija, menjaju se okolnosti, gužva je na planeti mnogo veća nego nekada (smeh), ali, u suštini, to su ljudi koji su imali iste emocije i borili se sa istim problemima kao i mi danas. Ali, mene je nekako ta tradicija najviše zanimala. I ti porodični odnosi kroz koje se mnogo toga očuvalo i dan-danas. I ne samo u pozitivnom smislu, već i u negativnom. To te vrati i kao glumca, ali i kao čoveka na neke korene i možeš i sa sociološkog stanovišta da primetiš neke stvari, koje se kod nas ni dan-danas nisu promenile, kao što je npr. odnos prema ženama, koji je prikazan u našem filmu. To jeste evoluiralo u nekom smislu, ali imate neke manje sredine u Srbiji u kojima je potpuno normalno da žena u porodici nema neka velika prava ili da je njena reč zadnja ili da se ne vrednuje onoliko koliko bi trebalo. To ume i da rastuži, ali i da, s druge strane,  da odgovor na neka pitanja i nejasnoće koje ja sebi kao mlad čovek i glumac sebi postavljam. Poput toga zašto imamo iste probleme koje su imali i oni. A zapravo, baš ova stvar me vratila na to da shvatim da se u porodičnom smislu neke stvari nisu dovoljno promenile da bismo mi kao društvo mogli da napredujemo još više.

Ovih dana snimate drugu sezonu serije „Klan“. Kako napreduje snimanje?

–  Dobro je, snimam paralelno sa promocijom filma i pokušavam da održim energiju. Umoran sam, ali mi je dobro što radim. Meni je to bila prva velika uloga i publika se upoznala sa mnom kroz ulogu Paše u toj seriji. Zanimljiva je priča u nastavku i mi smo se kao glumci iznenadili kada smo dobili scenario u ruke i videli gde to ide dalje. Zato što se scenarista i kreator serije Boban Skerlić fino poigrao sa tim likovima i ne ide uz istoriju nego je to njegova interpretacija. Mislim da će i publika biti iznenađena zapravo kuda vode životi tih likova. Biće to zanimljiv nastavak sigurno.

A kuda nas dalje vode njihovi životi?

– Ne smem da otkrivam, ali dovoljno je da kažem to da će Paša i Šok upasti u neke potpuno nove izazove. Veći su ulozi nego u prvoj sezoni. Veći su i ljudi oko njih i mnogo veći izazovi. U prvom delu su bili njih dvojica sami, a sada uz njih, koji su još jači i sposobniji, dolaze mnogo veći problemi sa strane tako da će to biti fina igranka.

Kako vas je ta popularnost, koju ste osetili zbog uloge Paše u seriji „Klan“, dočekala kao mladog čoveka?

– Imao sam tu sreću u nesreći, barem sam tako to tumačio, da je, kada je krenula da se emituje serija, je krenuo krenuo i haos sa koronavirusom, pa nisam mogao da osetim neku veliku razliku u životu da me sad jure neki ljudi ili klinci jer su svi bili u kućama. Ali, ne mogu da budem lažno skroman, promenilo se, nije da nije. Trudim se da sebi postavim izazove u životu. To je samo jedna uloga i ja se nadam da će ih biti mnogo više i da ću imati priliku da nastavim da učim. To je jedino što me raduje i održava u poslu. Mislim da je to najvažnije za jednog glumca, a posebno za mene mladog čoveka, jer ne mogu ja da napravim životnu ulogu sa 26 godina. To je nemoguće, a često se desi da se glumci zadrže kada im se desi neka velika popularnost i ostanu na tom talasu godinama i ne ostvare neke veće uloge. Mislim da mi je ta uloga i popularnost nametnula neke više ciljeve i podigla se lestvica kriterijuma što se tiče mene i mog posla i mog odnosa prema poslu. Tako da, idemo dalje (smeh).

Vladimir Bijelić