Милица Зарић: Јелена Томовић спушта лопту

Љубав и вино, две ствари које с годинама постају све боље, главне су теме ове интригантне породичне саге и у другој сезони, а прича серије наставља се тамо где је стала на крају прве сезоне, те ће тако гледаоци открити да ли ће опстати љубав за коју су се Вук Томовић и Вера Смиљанић тешком муком изборили. Видећемо да ли ће им на том путу стајати Вукова још увек законита супруга Јелена Томовић коју у серији тумачи глумица Милица Зарић, која за Дневников ТВ магазин открива како ће се њен лик даље развијати.

– Јелена Томовић је жена која током ноћи сазрева, а то јој се дешава у средњем животном добу, у четрдесетим годинама, што је, сложићете се, доста касно, али такве су животне околности за њу биле. Она је једна незрела, размажена и, због свих тих околности, бахата особа која се тако и понаша. Та њена размаженост и неснађеност у животу манифестују се кроз бахатост, безобразлук и осионост према људима, а мислим да се у другој сезони она негде проналази и сазрева, схвата ко је, шта је и где јој је место. Мало спушта лопту, бори се за себе и даље, али на један други начин.

Да ли то значи да она неће бити негативац у другој сезони?

– Ја се искрено надам да неће (смех) и да ће је људи разумети. Мене је, у ствари, изненадило колико је људи имало позитивну реакцију на њу у првој сезони. Људи се ваљда проналазе у тим ликовима против којих су сви и који су једино на другој страни. Имају разумевања и за њих. Није лако бити сам и борити се за себе сам, а сви су вас оставили, што су у Јеленим случају ћерка, муж и отац. Стога бих рекла да је Јелена пре неко кога треба сажаљевати него да је нешто много безобразна (смех). 

Колико је она за вас на прво читање била комплексан лик с обзиром на то да тек наизглед делује као површна особа без много битних иступа у сценарију, а заправо када се загребе испод површине она делује као психолошки врло вишеслојна?

– Мени то и јесте био највећи изазов и јесте то било најзанимљивије. На прво читање сам се запитала зашто мене зову за тај лик и какве везе ја имам са том женом, али онда, у разговору и пробама са редитељима и продуцентима серије, било ми је јасно шта желе са тим ликом. Онда сам и смислила како да га градим и поставим. За такво понашање морате да нађете дубинска оправдања да би то била жива жена, а не карикатура. То ми је било страшно интересантно, поготово што је то заиста далеко од мене - целе те околности и начин одрастања те жене и окружење у ком се нашла. Сви ти односи су ми били и занимљиви и инспиративни и тако сам коцкицу по коцкицу слагала и онда се на крају забављала играјући је. Баш сам је заволела кроз играње (смех). 

Оливера Марковић је једном приликом рекла да је најлепше код глумаца то што проживе 100 живота радећи свој посао. Шта вам је проживљавајући све те животе и обувајући туђе ципеле донела та потрага за истином?

– „Велики Гетсби“, једна од књига које волим, почиње тако што отац сину даје савет: „Кад год осетиш потребу да о неком судиш - рекао ми је - помисли само на то да сви људи на овоме свету нису у животу имали она преимућства која си имао ти." Односно, нисмо сви са исте тачке кренули. И мени та прилика да сагледам нечији живот изнутра у потпуно другим околностима и да нађем оправдања и да разумем нечије одлуке и поступке чини живот јако богатим. Мени је та прилика да проучавамо нечији живот до танчина, да би могли да га играмо, увек била бајковита, изазовна и бескрајно занимљива.

Кажете да је Јелена далеко од вас, а колико је изазовно било да се изместите од других улога у каријери с обзиром на то да је на телевизији ово ваш први негативац?

– Било ми је јако занимљиво. За прву сезону сам са костимографкињом разговарало о томе како је то жена која има и папуче на штиклу, а ја сам жена у патикама (смех). Јелена Томовић је нон-стоп сређена и мисли да је то јако важно, она обраћа пажњу на спољашњост, а слабије на унутрашњост. У овој другој сезони ће мало да, колико таква жена уопште може, загребе и унутра да види шта је то што њој прија и не прија, шта жели.

Колико је тај приказ испреплетених судбина две наизглед различите породице у серији заправо слика савременог друштва и тајни којима смо готово свакодневно окружени у друштву?

– Негде сигурно и јесте слика не само нашег, него сваког друштва на земаљској кугли. То су подељене ствари - неко иде срцем, неко разумом, тако да су кроз те две породице и њихова окружења нама дати мали социјални пресеци свих људи и зато је та серија пријемчива и зато је толико гледана и свако се у неком лику, окружењу или околностима пронађе.

Да ли ви волите да пијете вино и којим сортама највише уживате?

– Волим да пијем вино, као и остале алкохолне напитке, али нисам вам ја неки стручњак. За уживање и провод је битније друштво него бренд вина. Ако могу да издвојим неко вино то би онда био розе.

Успевају ли наше нове домаће серије да се приближе обичном човеку тако он може да се поистоветити са савременим ликовима, као што је то некада био случај нпр. са „Бољим животом“?

– Ми ипак сад живимо потпуно друго време, а то је дигитално време. Раније су била два или три телевизијска канала и „Бољи живот“ је био једина породична серија у том тренутку, а сада имате много домаћих и страних канала, али и интернет који нуди толико садржаја и програма да имате времена да гледате искључиво оно што вас веже и привуче и за шта сте заинтересовани, ако нисте тип који седи нон-стоп уз телевизор и гледа и гута све. Мислим да је понуда огромна, а време се потпуно променило јер су садржаји свуда око вас и затрпавају вас различитим стварима и на различите начине, а ваше је да одаберете да ли ћете да живите тако или ћете одређену серију да гледате у одређеном термину или онлајн да је бинџујете или како вам већ драго.

Серија „Беса” је изашла из оквира нашег региона те је снимљена верзија за арапско говорно подручје. Колико је за вас као глумицу која је учествовала у другој сезони значајно то што она доживљава неки нови живот у неком другом региону и за другачији менталитет?

– Јесте, јако ми је драго и значајно што сам добила ту улогу, она није велика, али је мени било  задовољство да сам уопште део те екипе. „Беса” се издваја и приступом и продукцијским условима. То је веома озбиљно и студиозно урађена серија. Снимана у неколико земаља, у различитим периодима, са плејадом и страних и домаћих глумаца.  

Глумци углавном кажу да имају један доживљај о неком пројекту док га снимају, а онда потпуно другачији када га погледа. Да ли је „Беса” испунила ваша очекивања и оправдала узбуђење које вас је пратило током снимања?

Када сам прочитала сценарио друге сезоне схватила сам да је продукција отишла корак даље у односу на прву сезону. Надам се да ће се прича наставити јер она својим квалитетом, гледаношћу и утисцима заслужује наставак. Мој лик Вере Коци је нажалост настрадао крајем друге сезоне. Када гледам нешто што сам снимала будем доста критична према себи. Доста је сцена и поиспадало, имала сам неке предлоге, али околности су биле такве да је та улога остала у тим оквирима које сте видели. Срећна сам што сам уопште била део серије, а да ли је то могло боље и да ли сам ја желела још неки слој да додам, а за то нисам имала прилику због разноразних околности, и ту има истине.

Позоришта однедавно раде пуним капацитетом и коначно су седишта пуна. Колико је за вас као глумицу сада срце на месту и да ли је глумачки лакше и лепше када изађете пред пуну салу?

– Ова корона нас је на две године не зауставила већ потпуно изула из ципела, због чега смо сви променили животе и пролазили кроз најразличитије фазе. Тако и позориште. Прво сам мало одахнула јер се ствари враћају у нормалу, не само као глумица већ као човек који живи у садашњем тренутку. Нови рат нас је све опет омео. Што би моја мајка рекла - никада мира да мало одахнемо па да живимо неки досадни нормални живот. Ми смо стално у неким изазовима и ситуацијама које нису баш уобичајене. Радујем се повратку у пун капацитет. Ми смо све време играли у позоришту, али и снимали тако да ја нисам пословно осетила тај неки предах. Ја сам и летос играла свуда по региону, нисам имала паузе, али заиста јесте другачији осећај ако имате пуну салу. Није исто како дише у мраку пуна сала или када је мало људи у публици.

Владимир Бијелић