ЛЕНА КОВАЧЕВИЋ  Музика важнија од маркетинга

Њена нежна харизма њен је заштитни знак и „оружје“ којим осваја публику већ читаву деценију, колико је на јавној сцени. Иако њен музички почетак није био нападан и сензационалан, Лена је успела да придобије публику која воли њене музичке „дубине“, које нам откривају њену душу, живот и карактер, снове и надања, које, осим у песмама, певачица не одаје тако лако. Прве кораке у музици начинила је на клавирском одсеку у Средњој музичкој школи у Београду, а џез певање дипломирала је на Музичком конзерваторијуму у Амстердаму 2006. године. Школовање у иностранству донело јој је, како је и сама истицала, бројна искуства и сарадње са цењеним музичарима, али и још више страсти и жеље за успехом. Осим што пева, Лена и компонује песме, а до сада је снимила и издала три своја албума. У својим песмама доноси нам комбинацију џеза и поп-а, по чему је и карактеристична. Последњих месеци одважила се да у своју музику убаци нешто другачије и модерније ноте, светског призвука, које су јој донеле још већи број поштовалаца и нови правац у којем, чини се и те како добро плива. Управо о новим песмама, али и њеној каријери и музици разговарамо ове недеље са певачицом Леном Ковачевић.

Последње песме које сте снимили одишу поп звуком и неком новом енергијом, на коју нисмо навикли када су ваше песме у питању. Јесте ли желели да прикажете нову Лену публици или је то ипак био привремени излет у нешто другачије?

– Песмом „Пицк уп”, која је објављена 2016.године за „Sony Менарт“, сам заправо пожелела да, поред музике којом се бавим концертно и са мојим музичарима, радим и нешто што је примењиво на сцени уз целу нашу причу, али и примењиво за радио формат који је данас толико важан, а, признајем, мени толико драг. Волим да слушам радио, допада ми се и поп звук који се тренутно дешава и срећна сам што могу на свој начин да будем део њега.

Колико вам је заправо тешко да осмислите нови звук који је довољно комерцијалан да се допадне већем броју људи, а не одскаче од вас и вашег стила музике и певања?

– Није једноставно и, баш зато, да се није појавила екипа аутора и мој продуцент са којим сад већ годинама радим, не бих се осмелила на то без људи који потпуно разумеју мене и оно што волим, али и то куда иде музика данас. Захваљујући томе, хвала Богу, доживели смо да се нешто што смо радили у региону емитује на радију националне фреквенције у Немачкој, у Аустрији, као и да Немачки медији пореде „Цафе” са светским хитовима.

Управо осим домаће каријере, покушавате да свој рад представите и у иностранству. Да ли је тешко завредети пажњу медија и публике у земљама које нису биске Балкану и шта мислите да ли домаћа публика „прашта“ успех у иностранству?

– Имала сам, признајем, увек сјајан фидбек публике у иностранству, али и дивне реакције наших људи. Мени је музика увек била приоритет у односу на све маркетиншке трикове и то ме је пуно пута сачувало од различитих ситуација.

Породица ми је дала смисао

Да ли је одрастање уз оца, Душана Ковачевића, чувеног драмског писца, ипак био притисак и терет уз велика очекивања?

– За мене је то огроман благослов, никада терет! Нисам се трудила да испуним ничија очекивања, ни онда када сам почињала да се бавим музиком, нити данас. У питању је мој живот у музици, који негујем од када сам била дете. Нешто што је насушна потреба, страст... бескрајно сам захвална на породици из које долазим, они су дали смисао свему што волим и пустили ме да будем своја.

До сада генерално нисте правили компромисе у музици, је ли то данас тежи пут до срца публике?

– Зависи шта је коме приоритет. Мени је приоритет увек био то да радим нешто у шта сам заљубљена и у шта верујем, онда та емоција има шансе да стигне до публике. Срећна сам што су се створиле песме које причају моју причу и што она стиже до људи.

Неке песме које сте снимили су обојене дозом сете и меланхолије. Јесу ли оне рађене с намером да пошаљу одређену поруку и колико вас заправо осликавају?

– Меланхолија је нешто што је тесно повезано за џезом, том врстом сензибилитета, што смо пренели у ову музику. Та врста „шансоне” мени лежи и у томе се осећам толико удобно

У какве „дубине“ одлутате док за клавиром стварате нове композиције?

– Тренутно углавном певам своје песме у неким „unplugged“ верзијама за клавиром, попут песме „Само да ми је“. Дивно звучи и када одузмете све и сведете на један инструмент и глас.

Колико вам је школовање у иностранству помогло да сазрите као уметница?

– Помогло је да негде креирам сопствени звук у срцу и у глави створим малу визију о томе како желим да се бавим овим специфичним послом. То време које сам провела бавећи се музиком од јутра до вечери је за мене нешто готово свето. Музику сматрам нечим што је Божије и небеско. Додир са музиком и школовање у музици је велика срећа.

Данас је музичка сцена веома шаренолика, а топ листама доминирају углавном аутотјун песме чије се речи готово и не разумеју. Како се вама допада то што се данас највише слуша?

– Аутотјун је тренд, као што су тетоваже, поцепане фармерке или блајхање косе. То је мода у музици, мора се завршити у једном тренутку и долази нам нешто ново. Трендови нису лоши ако се не злоупотребљавају. Волим данашњу музику, не сву, али има сјајних нових аутора, извођача. Треба се само држати квалитета, има га и у музици у којој има аутотјуна. Нисам искључива по том питању јер је цела страна сцена препуна истог.

Владимир Бијелић

Лена Ковачевић Фото: Андреја Дамњановић