LENA KOVAČEVIĆ  Muzika važnija od marketinga

Njena nežna harizma njen je zaštitni znak i „oružje“ kojim osvaja publiku već čitavu deceniju, koliko je na javnoj sceni. Iako njen muzički početak nije bio napadan i senzacionalan, Lena je uspela da pridobije publiku koja voli njene muzičke „dubine“, koje nam otkrivaju njenu dušu, život i karakter, snove i nadanja, koje, osim u pesmama, pevačica ne odaje tako lako. Prve korake u muzici načinila je na klavirskom odseku u Srednjoj muzičkoj školi u Beogradu, a džez pevanje diplomirala je na Muzičkom konzervatorijumu u Amsterdamu 2006. godine. Školovanje u inostranstvu donelo joj je, kako je i sama isticala, brojna iskustva i saradnje sa cenjenim muzičarima, ali i još više strasti i želje za uspehom. Osim što peva, Lena i komponuje pesme, a do sada je snimila i izdala tri svoja albuma. U svojim pesmama donosi nam kombinaciju džeza i pop-a, po čemu je i karakteristična. Poslednjih meseci odvažila se da u svoju muziku ubaci nešto drugačije i modernije note, svetskog prizvuka, koje su joj donele još veći broj poštovalaca i novi pravac u kojem, čini se i te kako dobro pliva. Upravo o novim pesmama, ali i njenoj karijeri i muzici razgovaramo ove nedelje sa pevačicom Lenom Kovačević.

Poslednje pesme koje ste snimili odišu pop zvukom i nekom novom energijom, na koju nismo navikli kada su vaše pesme u pitanju. Jeste li želeli da prikažete novu Lenu publici ili je to ipak bio privremeni izlet u nešto drugačije?

– Pesmom „Pick up”, koja je objavljena 2016.godine za „Sony Menart“, sam zapravo poželela da, pored muzike kojom se bavim koncertno i sa mojim muzičarima, radim i nešto što je primenjivo na sceni uz celu našu priču, ali i primenjivo za radio format koji je danas toliko važan, a, priznajem, meni toliko drag. Volim da slušam radio, dopada mi se i pop zvuk koji se trenutno dešava i srećna sam što mogu na svoj način da budem deo njega.

Koliko vam je zapravo teško da osmislite novi zvuk koji je dovoljno komercijalan da se dopadne većem broju ljudi, a ne odskače od vas i vašeg stila muzike i pevanja?

– Nije jednostavno i, baš zato, da se nije pojavila ekipa autora i moj producent sa kojim sad već godinama radim, ne bih se osmelila na to bez ljudi koji potpuno razumeju mene i ono što volim, ali i to kuda ide muzika danas. Zahvaljujući tome, hvala Bogu, doživeli smo da se nešto što smo radili u regionu emituje na radiju nacionalne frekvencije u Nemačkoj, u Austriji, kao i da Nemački mediji porede „Cafe” sa svetskim hitovima.

Upravo osim domaće karijere, pokušavate da svoj rad predstavite i u inostranstvu. Da li je teško zavredeti pažnju medija i publike u zemljama koje nisu biske Balkanu i šta mislite da li domaća publika „prašta“ uspeh u inostranstvu?

– Imala sam, priznajem, uvek sjajan fidbek publike u inostranstvu, ali i divne reakcije naših ljudi. Meni je muzika uvek bila prioritet u odnosu na sve marketinške trikove i to me je puno puta sačuvalo od različitih situacija.

Porodica mi je dala smisao

Da li je odrastanje uz oca, Dušana Kovačevića, čuvenog dramskog pisca, ipak bio pritisak i teret uz velika očekivanja?

– Za mene je to ogroman blagoslov, nikada teret! Nisam se trudila da ispunim ničija očekivanja, ni onda kada sam počinjala da se bavim muzikom, niti danas. U pitanju je moj život u muzici, koji negujem od kada sam bila dete. Nešto što je nasušna potreba, strast... beskrajno sam zahvalna na porodici iz koje dolazim, oni su dali smisao svemu što volim i pustili me da budem svoja.

Do sada generalno niste pravili kompromise u muzici, je li to danas teži put do srca publike?

– Zavisi šta je kome prioritet. Meni je prioritet uvek bio to da radim nešto u šta sam zaljubljena i u šta verujem, onda ta emocija ima šanse da stigne do publike. Srećna sam što su se stvorile pesme koje pričaju moju priču i što ona stiže do ljudi.

Neke pesme koje ste snimili su obojene dozom sete i melanholije. Jesu li one rađene s namerom da pošalju određenu poruku i koliko vas zapravo oslikavaju?

– Melanholija je nešto što je tesno povezano za džezom, tom vrstom senzibiliteta, što smo preneli u ovu muziku. Ta vrsta „šansone” meni leži i u tome se osećam toliko udobno

U kakve „dubine“ odlutate dok za klavirom stvarate nove kompozicije?

– Trenutno uglavnom pevam svoje pesme u nekim „unplugged“ verzijama za klavirom, poput pesme „Samo da mi je“. Divno zvuči i kada oduzmete sve i svedete na jedan instrument i glas.

Koliko vam je školovanje u inostranstvu pomoglo da sazrite kao umetnica?

– Pomoglo je da negde kreiram sopstveni zvuk u srcu i u glavi stvorim malu viziju o tome kako želim da se bavim ovim specifičnim poslom. To vreme koje sam provela baveći se muzikom od jutra do večeri je za mene nešto gotovo sveto. Muziku smatram nečim što je Božije i nebesko. Dodir sa muzikom i školovanje u muzici je velika sreća.

Danas je muzička scena veoma šarenolika, a top listama dominiraju uglavnom autotjun pesme čije se reči gotovo i ne razumeju. Kako se vama dopada to što se danas najviše sluša?

– Autotjun je trend, kao što su tetovaže, pocepane farmerke ili blajhanje kose. To je moda u muzici, mora se završiti u jednom trenutku i dolazi nam nešto novo. Trendovi nisu loši ako se ne zloupotrebljavaju. Volim današnju muziku, ne svu, ali ima sjajnih novih autora, izvođača. Treba se samo držati kvaliteta, ima ga i u muzici u kojoj ima autotjuna. Nisam isključiva po tom pitanju jer je cela strana scena prepuna istog.

Vladimir Bijelić

Lena Kovačević Foto: Andreja Damnjanović