ЛЕА И ЈА: Шта те науче, то и постанеш

Даље пише у тексту, постоји и разлика између појмова „пов(иј)ест” и „историја” - први указује на нешто што се заиста десило (преноси тачну, потврђену информацију), а други је интерпретација те повести, односно даје одговоре на гомилу других питања која се намећу на одређену тему.

Зашто све ово сад пишем?

Гледам неку турску серију већ недељама (добро, није „нека”, већ је „Чукур”/„Јама”) и тек сад схватам колико је српских речи у ствари - турских. У школи нас уче да су турцизми пенџер, капиџик, сокак..., али нико нам не рече да на списак треба додати и чорбу, јорган, бабу, деду, комшију, капију, парче... Чак је и цоктање њихова... па, није реч, можда - манир, гест? Начин неодобравања? (Није ни важна дефиниција цоктања, али никад нигде нисам чула било кога да цокће осим нас у Србији. А сад и њих у Турској.)

А зашто сад и ово пишем?

Сетила сам се часова историје у основној школи. И, право да вам кажем, никад нисам волела тај предмет! Ем је превише датума, ем превише имена, ем досадних и небитних информација, ем (према мојој скромној процени) нелогичних података, ем у пракси нико ништа паметно није научио и применио из те историје, ем сам имала неку баш grrrrr наставницу!

Не сећам се како су нас „пумпали” информацијама из тог предмета (јер свесно ништа Леа ту није запамтила), али се добро сећам како се „научено” манифестовало у пракси, такорећи у свакодневном животу.

Било је лето, седело се код омике на чувеном недељном ручку, цела породица на окупу, јер се и теча таман (турска реч која иначе значи „добро”, „у реду”) вратио с вишенедељног пословног пута. Из Немачке.

Након пилеће супе с кнедлама, похованог пилећег меса, динстаног кромпира са шаргарепом, мрвица и печене паприке с белим луком (ал’ се некад добро јело, баш), дошао је ред и на нешто слатко. Будући да је, јелте, било лето, сасвим је логично било да ће титулу слатког понети лубеница од неколико кила. (Мало сам се занела с набрајањем ђаконија, не замерите, реч је о озбиљној носталгији за куваном храном и породичним окупљањима.)

А Леа никад није волела лубеницу!

Елем...

Седи се и даље за столом, сви се боре с коштицама из својих кришки лубеница и некако се наметнула тема течиног посла у Немачкој, тамошњег рада, смештаја, живота, бла, бла...

И Леа ће, мртва озбиљна (и бескрајно убеђена да је у праву) прокоментарисати:

- Ја никад не бих могла да радим у Немачкој!

Тајац за столом.

Сви погледи с коштица скренуше на Леину поносну сву онако битну фацу.

- Па стварно! Колико су нас поубијали у Другом светском рату, шта су нам све радили, и сад, као, ми треба да идемо тамо и да радимо за њих!

- Леа - изговара тек мртва озбиљна мама, а Леа, јој сирота Леа, стисла уста у случају да добије преко њих (ох, како се само надала да ће и добити преко њих, ако већ нешто мора, па да се заврши с тим), али, тачка на ту тему је била још гора, илити, боље речено, три тачке. - Сад ућути. Причаћемо кад дођемо кући!

Ајме...

А да ипак не идемо кући?!

Никада?

Па, има ли шта горе од приче кад се дође кући?!

Ућута Леа, шта ће, али заиста - шта ће сад кад је већ ућутала?

Да оде од стола - а где и може да побегне?

Да настави да ћути - ух, тек је то непријатно.

Да било шта каже - можда би и добила преко уста.

Зато, одлучи Леа, да од тог тренутка буде најдивније дете! Толико дивно, да је затражила кришку лубенице!

Кад већ ћути, бар да нешто муља по устима и буде - добра.

Само кад се сетим, те муке - те грозне лубенице, тог нагона за повраћањем, тог страха од одласка кући, тог нагона за плакањем...

А ништа јој није било јасно. Шта је толико погрешно рекла?

(Сад, из ове перспективе, заиста ми је чудно што је Леа у неком моменту имала тако искривљен став, нарочито што у породици има и Немце и Мађаре и Косоваре и ове и оне, и никад се није живело у ружним лекцијама прошлости, али кад вам наставник/ца нешто каже да је било тако и тако, онда не доводиш то у питање. Туга.)

Врло брзо након те сцене (не држите ме за реч колико брзо, можда је прошла и читава година, а можда и само месец дана), дошао је ред да Леа иде на летовање у Турску с родитељима и братом.

Мислите ли да јој је пало на памет да изговори нешто у фазону: „Е, ја баш нећу у Турску на море, ми смо били 500 година под Туцима, пу!”

Јок! (Турска реч за „не” - јок)

Ћутала је, наравно, и солила се у Егејском мору, и те како!

Јер, учила је да је историја увек била немила према Србима и да и даље траје - Немци су вечити фашисти, а Турци вечито секу кнезове и праве друмове од ораница.

А где је у свему томе реална садашњост и простор за неку бољу будућност? У уџбенику из историје није сигурно, ево кад вам кажем!

Леа Радловачки