LEA I JA: Šta te nauče, to i postaneš

Dalje piše u tekstu, postoji i razlika između pojmova „pov(ij)est” i „istorija” - prvi ukazuje na nešto što se zaista desilo (prenosi tačnu, potvrđenu informaciju), a drugi je interpretacija te povesti, odnosno daje odgovore na gomilu drugih pitanja koja se nameću na određenu temu.

Zašto sve ovo sad pišem?

Gledam neku tursku seriju već nedeljama (dobro, nije „neka”, već je „Čukur”/„Jama”) i tek sad shvatam koliko je srpskih reči u stvari - turskih. U školi nas uče da su turcizmi pendžer, kapidžik, sokak..., ali niko nam ne reče da na spisak treba dodati i čorbu, jorgan, babu, dedu, komšiju, kapiju, parče... Čak je i coktanje njihova... pa, nije reč, možda - manir, gest? Način neodobravanja? (Nije ni važna definicija coktanja, ali nikad nigde nisam čula bilo koga da cokće osim nas u Srbiji. A sad i njih u Turskoj.)

A zašto sad i ovo pišem?

Setila sam se časova istorije u osnovnoj školi. I, pravo da vam kažem, nikad nisam volela taj predmet! Em je previše datuma, em previše imena, em dosadnih i nebitnih informacija, em (prema mojoj skromnoj proceni) nelogičnih podataka, em u praksi niko ništa pametno nije naučio i primenio iz te istorije, em sam imala neku baš grrrrr nastavnicu!

Ne sećam se kako su nas „pumpali” informacijama iz tog predmeta (jer svesno ništa Lea tu nije zapamtila), ali se dobro sećam kako se „naučeno” manifestovalo u praksi, takoreći u svakodnevnom životu.

Bilo je leto, sedelo se kod omike na čuvenom nedeljnom ručku, cela porodica na okupu, jer se i teča taman (turska reč koja inače znači „dobro”, „u redu”) vratio s višenedeljnog poslovnog puta. Iz Nemačke.

Nakon pileće supe s knedlama, pohovanog pilećeg mesa, dinstanog krompira sa šargarepom, mrvica i pečene paprike s belim lukom (al’ se nekad dobro jelo, baš), došao je red i na nešto slatko. Budući da je, jelte, bilo leto, sasvim je logično bilo da će titulu slatkog poneti lubenica od nekoliko kila. (Malo sam se zanela s nabrajanjem đakonija, ne zamerite, reč je o ozbiljnoj nostalgiji za kuvanom hranom i porodičnim okupljanjima.)

A Lea nikad nije volela lubenicu!

Elem...

Sedi se i dalje za stolom, svi se bore s košticama iz svojih kriški lubenica i nekako se nametnula tema tečinog posla u Nemačkoj, tamošnjeg rada, smeštaja, života, bla, bla...

I Lea će, mrtva ozbiljna (i beskrajno ubeđena da je u pravu) prokomentarisati:

- Ja nikad ne bih mogla da radim u Nemačkoj!

Tajac za stolom.

Svi pogledi s koštica skrenuše na Leinu ponosnu svu onako bitnu facu.

- Pa stvarno! Koliko su nas poubijali u Drugom svetskom ratu, šta su nam sve radili, i sad, kao, mi treba da idemo tamo i da radimo za njih!

- Lea - izgovara tek mrtva ozbiljna mama, a Lea, joj sirota Lea, stisla usta u slučaju da dobije preko njih (oh, kako se samo nadala da će i dobiti preko njih, ako već nešto mora, pa da se završi s tim), ali, tačka na tu temu je bila još gora, iliti, bolje rečeno, tri tačke. - Sad ućuti. Pričaćemo kad dođemo kući!

Ajme...

A da ipak ne idemo kući?!

Nikada?

Pa, ima li šta gore od priče kad se dođe kući?!

Ućuta Lea, šta će, ali zaista - šta će sad kad je već ućutala?

Da ode od stola - a gde i može da pobegne?

Da nastavi da ćuti - uh, tek je to neprijatno.

Da bilo šta kaže - možda bi i dobila preko usta.

Zato, odluči Lea, da od tog trenutka bude najdivnije dete! Toliko divno, da je zatražila krišku lubenice!

Kad već ćuti, bar da nešto mulja po ustima i bude - dobra.

Samo kad se setim, te muke - te grozne lubenice, tog nagona za povraćanjem, tog straha od odlaska kući, tog nagona za plakanjem...

A ništa joj nije bilo jasno. Šta je toliko pogrešno rekla?

(Sad, iz ove perspektive, zaista mi je čudno što je Lea u nekom momentu imala tako iskrivljen stav, naročito što u porodici ima i Nemce i Mađare i Kosovare i ove i one, i nikad se nije živelo u ružnim lekcijama prošlosti, ali kad vam nastavnik/ca nešto kaže da je bilo tako i tako, onda ne dovodiš to u pitanje. Tuga.)

Vrlo brzo nakon te scene (ne držite me za reč koliko brzo, možda je prošla i čitava godina, a možda i samo mesec dana), došao je red da Lea ide na letovanje u Tursku s roditeljima i bratom.

Mislite li da joj je palo na pamet da izgovori nešto u fazonu: „E, ja baš neću u Tursku na more, mi smo bili 500 godina pod Tucima, pu!”

Jok! (Turska reč za „ne” - jok)

Ćutala je, naravno, i solila se u Egejskom moru, i te kako!

Jer, učila je da je istorija uvek bila nemila prema Srbima i da i dalje traje - Nemci su večiti fašisti, a Turci večito seku knezove i prave drumove od oranica.

A gde je u svemu tome realna sadašnjost i prostor za neku bolju budućnost? U udžbeniku iz istorije nije sigurno, evo kad vam kažem!

Lea Radlovački