Концерт Боже Вреће и Едина Карамазова у Градској концертној дворани, 15. марта

Два врхунска уметника, Божо Врећо и Един Карамазов, представиће нови студијски албум Lachrimae који је њихова прва сарадња која доноси једанаест врхунских интерпретација. Уметници своју сарадњу описују као врло необичну, интимну и препуну наратива са жељом да глорификују већ познате песме, попу „Емине".

На концерту у Новом Саду представићете албум „Lachrimae” који је настајао током пандемије у сарадњи с Едином Карамазовим. Како је та усамљеничка атмосфера изолације утицала на севдах у вама и процес стварања?

- Сећам се сваког делића снимања, тројица људи, Едо, ја и тонац и тишина око нас. Едини прсти који у додиру са жицом чине да сваки тон звучи као летњи дан и зрикавци који певају своју песму на неком пропланку. Испевавао сам песме и стихове наших великих песника исповедно, као да су на тренутке оживљавали у мени и говорили тихо о својим судбинама. Тако је све и снимљено, запис као дневник носталгичности, безвремености и сете.

Кажу критичари „Божине и Единове интерпретације су нова читања култних песама. Како је изгледала сарадња једног слободног духа и природног талента и једног строгог школског музичког образовања?

- Нас везује љубав према музици и она не познаје баријере и несхватања, она се претаче и тече кроз његове руке и мој глас, попут морског вала и шума ветра који струји кроз крошње борова. Слушали смо се и осећали, препустили смо се мелодијама и тим записима који су веродостојно пренесени онако како су истински и записани и оживљавали смо њихове боли и наде и ишчекивања љубави. Међу нама је и пријатељство искрено и чисто па отуд још веће поверење и искреност у свакој речи, стиху и рими. Задовољство је бити Единим пријатељем и част стварати с њим и делити сцену, зато се увек изнова још више радујем нашим сусретима и музицирању.

Њујорк Тајмс вас је описао као „уметника анђеоског гласа, који лечи душе и отвара срце, а шта или ко вас лечи?

- Кроз цели мој живот једна врло доминантна божанска снага и воља је свеприсутна па отуд и храброст да увек наставим јос снажније и искреније и волети и живети и стварати, то је триптих мог дејствовања и свега што ја јесам, дубока посвећеност души да остане ванвременска, неукаљана и немерљива, души чије ране зацељују песмом, или је ДУША сама заправо та ПЕСМА, она која поје СВЕТЛОСТИ.

Рекли сте једном приликом: „Живим и као мушкарац и као жена, а за то треба имати храбрости”. Сада сте ви, барем на сцени и међу вашим великим кругом поштовалаца, готово мејнстрим. Какав је то осећај, да ли умањује онај нагон за изражавањем другачијег?

- Ја нисам другачији, ја сам само слободан, а потпуна слобода бића и уметника не познаје никакве ни родне припадности, ни музичке оквире, осецај је диван бити жив и свој, непокоран систему, бити део природе која је дуална и као таква потпуно неспутана у свим својим токовима, та слобода је слобода љубави која је јача од свега јер је персонификација демијурга у нама. Зато је живим тако силовито и јако да је немогуће не осетити и дивно је што и другима мозе помоћи да још јаче верују у себе, још дубље слушају себе и још преданије заволе себе у овој животној етапи која се слободно може назвати кушња. Стварати љубав и исто то бити је крајња победа па би то и била моја мисија и нешто што ме најбоље описује кад смо већ код метафора.

Снежана Милановић