Koncert Bože Vreće i Edina Karamazova u Gradskoj koncertnoj dvorani, 15. marta
Biće to suptilna emotivna ljubavna žal i seta i tuga i najlepša oda ljubavi ispričana lirikom albuma „Lachrimae”. Svaka suza stih, svaki uzdah, ođek duše. A duša beskonačnost - rekao je Božo Vrećo, izvrsni izvođač, autor i kompozitor, o koncertu koji će se održati u okviru programskog luka Seobe, u Gradskoj koncertnoj dvorani, 15. marta, u 18 i 20.30 časova, u organizaciji Kulturnog centra Novog Sada (KCNS).
Dva vrhunska umetnika, Božo Vrećo i Edin Karamazov, predstaviće novi studijski album Lachrimae koji je njihova prva saradnja koja donosi jedanaest vrhunskih interpretacija. Umetnici svoju saradnju opisuju kao vrlo neobičnu, intimnu i prepunu narativa sa željom da glorifikuju već poznate pesme, popu „Emine".
Na koncertu u Novom Sadu predstavićete album „Lachrimae” koji je nastajao tokom pandemije u saradnji s Edinom Karamazovim. Kako je ta usamljenička atmosfera izolacije uticala na sevdah u vama i proces stvaranja?
- Sećam se svakog delića snimanja, trojica ljudi, Edo, ja i tonac i tišina oko nas. Edini prsti koji u dodiru sa žicom čine da svaki ton zvuči kao letnji dan i zrikavci koji pevaju svoju pesmu na nekom proplanku. Ispevavao sam pesme i stihove naših velikih pesnika ispovedno, kao da su na trenutke oživljavali u meni i govorili tiho o svojim sudbinama. Tako je sve i snimljeno, zapis kao dnevnik nostalgičnosti, bezvremenosti i sete.
Kažu kritičari „Božine i Edinove interpretacije su nova čitanja kultnih pesama. Kako je izgledala saradnja jednog slobodnog duha i prirodnog talenta i jednog strogog školskog muzičkog obrazovanja?
- Nas vezuje ljubav prema muzici i ona ne poznaje barijere i neshvatanja, ona se pretače i teče kroz njegove ruke i moj glas, poput morskog vala i šuma vetra koji struji kroz krošnje borova. Slušali smo se i osećali, prepustili smo se melodijama i tim zapisima koji su verodostojno preneseni onako kako su istinski i zapisani i oživljavali smo njihove boli i nade i iščekivanja ljubavi. Među nama je i prijateljstvo iskreno i čisto pa otud još veće poverenje i iskrenost u svakoj reči, stihu i rimi. Zadovoljstvo je biti Edinim prijateljem i čast stvarati s njim i deliti scenu, zato se uvek iznova još više radujem našim susretima i muziciranju.
Njujork Tajms vas je opisao kao „umetnika anđeoskog glasa, koji leči duše i otvara srce, a šta ili ko vas leči?
- Kroz celi moj život jedna vrlo dominantna božanska snaga i volja je sveprisutna pa otud i hrabrost da uvek nastavim jos snažnije i iskrenije i voleti i živeti i stvarati, to je triptih mog dejstvovanja i svega što ja jesam, duboka posvećenost duši da ostane vanvremenska, neukaljana i nemerljiva, duši čije rane zaceljuju pesmom, ili je DUŠA sama zapravo ta PESMA, ona koja poje SVETLOSTI.
Rekli ste jednom prilikom: „Živim i kao muškarac i kao žena, a za to treba imati hrabrosti”. Sada ste vi, barem na sceni i među vašim velikim krugom poštovalaca, gotovo mejnstrim. Kakav je to osećaj, da li umanjuje onaj nagon za izražavanjem drugačijeg?
- Ja nisam drugačiji, ja sam samo slobodan, a potpuna sloboda bića i umetnika ne poznaje nikakve ni rodne pripadnosti, ni muzičke okvire, osecaj je divan biti živ i svoj, nepokoran sistemu, biti deo prirode koja je dualna i kao takva potpuno nesputana u svim svojim tokovima, ta sloboda je sloboda ljubavi koja je jača od svega jer je personifikacija demijurga u nama. Zato je živim tako silovito i jako da je nemoguće ne osetiti i divno je što i drugima moze pomoći da još jače veruju u sebe, još dublje slušaju sebe i još predanije zavole sebe u ovoj životnoj etapi koja se slobodno može nazvati kušnja. Stvarati ljubav i isto to biti je krajnja pobeda pa bi to i bila moja misija i nešto što me najbolje opisuje kad smo već kod metafora.
Snežana Milanović