КАТАРИНА ШИШМАНОВИЋ Све је постало крајност!

Катарина Шишмановић је поделила с нама свој пут од Факултета политичких наука, преко емисија „Импулс“ на РТС-у, „Зоом“ на 3К, „Каза Оаза“ на Студију Б и „Здраво, здравије“ на Б92, све до „врха” на Пинк ТВ.

Да ли сте испробали столице у квизу „Ко је на врху” и да ли је та висина заиста толико паралишућа као што то делује на лицама познатих такмичара? 

- Мислим да је осећај чудан и другачији јер нико од нас није навикнут на отворене лифтове који иду до 10 метара висине. Међутим, то њихово прилагођавање не траје дуго, само је у почетку тако застрашујуће, а онда када почну да одговарају на питања и када се навикну на адреналин, чини ми се да понекад и забораве где се налазе. Јесте другачије искуство, неки су и одбили да нам буду гости, баш зато што се плаше висине, али реално нема разлога за страх, поготово што је све максимално безбедно. Оно што је најважније, јесте да су нам сви гости насмејани и да на крају снимања сви кажу да су се одлично провели, а ја верујем да је то и због лифтова који пружају једно потпуно другачије искуство и доживљај у односу на друге емисије. Квиз је хуманитарног карактера, тако да је и то разлог више да се неко суочи са страхом од висине, ако га има. Мислим да нема веће среће од те када можемо да помогнемо некоме коме је то потребно. Ја јесам пробала вожњу лифтом у квизу али се суштински не плашим висине и волим изазове, тако да сам уживала у вожњи. Милан и ја имамо договор да ће једно од нас двоје заменити неког госта у лифту, уколико се испостави да је тај гост толико уплашен због висине да не мозже да настави такмичење и да иде до краја. За сада се то није десило, али ако се деси, можда ће гледаоци имати прилику да виде водитеље као такмичаре.

Када сте завршили факултет Политичких наука, да ли сте се и тада искључиво видели на телевизији, о каквом сте послу маштали?

- Скоро сам размишљала о томе како сам у основној школи, од петог до осмог разреда, водила програм за Дан школе, како су ме професори увек звали када је било потребно најавити нешто у оквиру школских догађаја. Чак смо имали и школски радио на коме сам радила. Касније, у гимназији, опет сам била ангажована за вођење одређених манифестација. Ја сам то радила са задовољством, и тада нисам ни размишљала о томе да бих могла једног дана да будем водитељ. Када је дошло време да упишем факултет, уписала сам и Правни факултет и ФПН. Пошто сам била примљена на оба, ипак сам се одлучила за ФПН, само зато што је примао мање студента и зато што је био другачији. Ја ни тада нисам била сигурна којим послом желим да се бавим, а и сада мислим да је немогуће да неко то зна са 18, 19 година. Када сам завршила прву годину факултета, моја другарица, која је радила на тадашњем 3К, одлазила је у иностранство да настави студије и питала ме је да ли бих наставила да радим то што је она тада радила. Отишла сам на кастинг, прошла сам, а одатле је касније све кренуло. Некада имам утисак да је овај посао бирао мене, а не ја њега јер никада нисам ни размишљала о томе на овај начин. Ја уживам у овом послу и дајем свој максимум, вероватно зато никада нисам ни морала да јурим и тражим посао него су понуде саме долазиле. Много сам научила кроз овај посао и свакако ме је профилисао и променио. И свеједно је да ли је ова професија бирала мене или ја  њу, најважније је да сам се ја у томе пронашла и да сам срећна док радим свој посао.

Радећи емисију „Све за љубав”, колега Милан Калинић вас је прозвао Леденом краљицом. До које мере сте заиста успевали да се емотивно дистанцирате и заштитите од тешких и тужних прича на које сте наилазили?

- У почетку ми је било много тешко, поготово што сам имала 24 године када сам почела да радим „Све за љубав”. Иначе, када су ме позвали да радим ту емисију, ја јесам отишла на разговор али сам до тада погледала само једну епизоду и то прву која се емитовала. Иако је емисија ишла већ две године у том тренутку, ја је нисам гледала јер нисам превише улазила у суштину туђих проблема. Мислила сам да проблеми заправо не постоје јер их ја нисам имала. Схватила сам, без обзира на све, колико је велика ствар што сам добила понуду да радим ту емисију и одлучила сам да прихватим јер сам знала да може да буде велики корак напред у мојој каријери, баш као што је и била. Ја се сећам да сам данима људима из мог окружење препричавала приче које сам снимала, да сам била искрено изненађена да се од свачијег живота може написати књига. Тек сам тада схватила колико нечији живот и судбина могу бити тешки и колико често ни ми ту не можемо ништа, колико год мислили да држимо судбину у својим рукама. Међутим, после годину дана рада на тој емисији сам схватила да морам да нађем начин да се некако дистанцирам и да макар посао не носим кући. Временом сам се навикла и покушавала да будем реална и рационална, одатле вероватно и надимак Ледена краљица. Трудила сам се да им свима помогнем колико сам могла. Разговарала сам њима пре снимања, после снимања, са неким људима сам и данас у контакту али сам нашла начин да помогнем другима, а да себе не оптеретим јер сам минимум 3 пута недељно ишла на терен на снимање. Наравно да сам саосећала са емоцијама људи и да нисам остајала равнодушна ни на чије сузе али након снимања сам се стварно трудила да се ту све и заврши јер да нисам тако поставила ствари, сигурно би све то много утицало на мене.

Када сте напустили емисију „Све за љубав” и уписали мастер, изјавили сте да сте размишљали о промени посла. Због чега је дошло до засићења и зашто сте се ипак вратили новинарству, тачније телевизији?

- Радим од 2003. године, пуних 15 година и телевизија је еволуирала у сваком смислиу. У то нема сумње. Еволуирала је и технички и садржајно. Технички могу да испратим напредак, то није проблем али садржајно ми је понестало изазова. Све се много променило. Оно што некада није било за телевизијски програм, сада јесте. Не постоји више ништа скривено, мистично, све је транспарентно и на граници пристојности, а често се та граница и пређе. И ко може то да ради, ко може томе да се прилагоди, остаје да се бави тим послом. Ко не може, свакако би требало да пронађе себе у нечем новом. Све је мање духовитости, све је мање емпатије која није патетика, све је постало крајност. То није по мом укусу али јесте по укусу гледалаца, јер се људима сервира оно што траже. Направила сам паузу од годину дана, уписала сам мастер на ФПН-у, Еколошку политику јер ме екологија занима и мислим да је одрживи развој будућност и можда ћу се једног дана и бавити тиме. Током те паузе сам имала неколико понуда али ми ни једна није у потпуности одговарала. Квиз „Ко је на врху” је нов формат, другачији, забаван, духовит, а има и хуманитарни карактер и када сам добила ту понуду, схватила сам да има сврхе радити ту врсту програма. Драго ми је што опет сарађујем са Миланом Калинићем тако да се све некако уклопило за мој повратак на ТВ екране.

Да ли сте очекивали да ће вас новинарска професија учинити и познатом личношћу и како се носите с тим делом вашег занимања?

- Мој први новинарски посао је био везан за појављивање на ТВ-у. Од самог старта сам знала шта то значи. Али са 20 година ми је пријало да ме препознају. Када сам почела да радим „Све за љубав”, постала сам препознатљива не само у Србији него у целом свету где живе наши људи, поготово на простору бивше Југославије, пошто се емисија емитовала у свим бившим републикама. Тема емисије су биле емоције и љубав и то су сви гледали. Уживала сам у томе и пријало ми је. Поготово када ми приђу да кажу како воле емисију и да је радо гледају. Није ми пријало то што када одлучите да се бавите овим послом, и свој приватни живот стављате на тацну, колико год да покушавате да заштитите своју приватност, тешко можете то урадити јер сте свесно, бирајући посао, остали ускраћени за оно што бисте да сачувате само за себе. И то јесте цена славе. А свако од нас је макар једном у животу пожелео да сачува нешто само за себе. Међутим, научила сам да се носим и са тиме тако што живим живот онако како мени прија и немам проблем ни са чим што радим па и ако се нека приватна ствар појави у јавности, знам да ништа не траје дуже од три дана, било то добро или лоше. 

Будући да сте познато лице и важите за једну од најатрактивнијих новинарки, колико осећате притисак да у сваком тренутку будете дотерани и насмејани?

- Немам ту врсту притиска. Нисам увек дотерана. Нисам увек ни насмејана али сам увек љубазна, и то је део мог карактера, и таква сам била и раније, а таква бих била и да се не бавим овим послом. Нисам жена која се нашминка и направи фризуру чим устане да би могла до продавнице. Трудим се да будем негована, да имам леп тен, лепу косу, да изгледам пристојно. Дотерам се када кренем до града, када излазим, идем на неки догађај. Мислим да свако мора да задржи ту дозу природности, поготово када је реч о физичком изгледу. Не могу да изгледам увек као да сам пред камерама, само зато што радим посао који подразумева медијско појављивање. И природност има свој шарм, некад много већи него шминка и хаљина.

Када бисте имали неограничена средства, какву бисте емисију радили?

Моја жеља одувек је била да направим Опра Винфри шоу али прилагођен нашем менталитету и нашим животним причама. Ипак, знам да је то много тешко, да су многе приче код нас већ испричане, да не постоје толико велики  буџети и да нема толико људи као што их има у Америци који би причали о себи и свом животу. Притом, код нас још увек влада мишљење да је срамота појавити се на телевизији и испричати своју причу уколико мисле да би то могло да наиђе на неко негативно мишљење или полемику. Мислим да је искрена емоција оно што држи пажњу људи. Не исфолираност, не исцениране свађе, не лажне љубави, него само искреност у осећањима. Људи то одлично умеју да процене. Зато је емисија „Све за љубав” и трајала толико дуго. Свака емоција, свака суза, сваки осмех, све је било искрено.

Снежана Милановић

фото: Мирко Табашевић