KATARINA ŠIŠMANOVIĆ Sve je postalo krajnost!

Katarina Šišmanović je podelila s nama svoj put od Fakulteta političkih nauka, preko emisija „Impuls“ na RTS-u, „Zoom“ na 3K, „Kaza Oaza“ na Studiju B i „Zdravo, zdravije“ na B92, sve do „vrha” na Pink TV.

Da li ste isprobali stolice u kvizu „Ko je na vrhu” i da li je ta visina zaista toliko parališuća kao što to deluje na licama poznatih takmičara? 

- Mislim da je osećaj čudan i drugačiji jer niko od nas nije naviknut na otvorene liftove koji idu do 10 metara visine. Međutim, to njihovo prilagođavanje ne traje dugo, samo je u početku tako zastrašujuće, a onda kada počnu da odgovaraju na pitanja i kada se naviknu na adrenalin, čini mi se da ponekad i zaborave gde se nalaze. Jeste drugačije iskustvo, neki su i odbili da nam budu gosti, baš zato što se plaše visine, ali realno nema razloga za strah, pogotovo što je sve maksimalno bezbedno. Ono što je najvažnije, jeste da su nam svi gosti nasmejani i da na kraju snimanja svi kažu da su se odlično proveli, a ja verujem da je to i zbog liftova koji pružaju jedno potpuno drugačije iskustvo i doživljaj u odnosu na druge emisije. Kviz je humanitarnog karaktera, tako da je i to razlog više da se neko suoči sa strahom od visine, ako ga ima. Mislim da nema veće sreće od te kada možemo da pomognemo nekome kome je to potrebno. Ja jesam probala vožnju liftom u kvizu ali se suštinski ne plašim visine i volim izazove, tako da sam uživala u vožnji. Milan i ja imamo dogovor da će jedno od nas dvoje zameniti nekog gosta u liftu, ukoliko se ispostavi da je taj gost toliko uplašen zbog visine da ne mozže da nastavi takmičenje i da ide do kraja. Za sada se to nije desilo, ali ako se desi, možda će gledaoci imati priliku da vide voditelje kao takmičare.

Kada ste završili fakultet Političkih nauka, da li ste se i tada isključivo videli na televiziji, o kakvom ste poslu maštali?

- Skoro sam razmišljala o tome kako sam u osnovnoj školi, od petog do osmog razreda, vodila program za Dan škole, kako su me profesori uvek zvali kada je bilo potrebno najaviti nešto u okviru školskih događaja. Čak smo imali i školski radio na kome sam radila. Kasnije, u gimnaziji, opet sam bila angažovana za vođenje određenih manifestacija. Ja sam to radila sa zadovoljstvom, i tada nisam ni razmišljala o tome da bih mogla jednog dana da budem voditelj. Kada je došlo vreme da upišem fakultet, upisala sam i Pravni fakultet i FPN. Pošto sam bila primljena na oba, ipak sam se odlučila za FPN, samo zato što je primao manje studenta i zato što je bio drugačiji. Ja ni tada nisam bila sigurna kojim poslom želim da se bavim, a i sada mislim da je nemoguće da neko to zna sa 18, 19 godina. Kada sam završila prvu godinu fakulteta, moja drugarica, koja je radila na tadašnjem 3K, odlazila je u inostranstvo da nastavi studije i pitala me je da li bih nastavila da radim to što je ona tada radila. Otišla sam na kasting, prošla sam, a odatle je kasnije sve krenulo. Nekada imam utisak da je ovaj posao birao mene, a ne ja njega jer nikada nisam ni razmišljala o tome na ovaj način. Ja uživam u ovom poslu i dajem svoj maksimum, verovatno zato nikada nisam ni morala da jurim i tražim posao nego su ponude same dolazile. Mnogo sam naučila kroz ovaj posao i svakako me je profilisao i promenio. I svejedno je da li je ova profesija birala mene ili ja  nju, najvažnije je da sam se ja u tome pronašla i da sam srećna dok radim svoj posao.

Radeći emisiju „Sve za ljubav”, kolega Milan Kalinić vas je prozvao Ledenom kraljicom. Do koje mere ste zaista uspevali da se emotivno distancirate i zaštitite od teških i tužnih priča na koje ste nailazili?

- U početku mi je bilo mnogo teško, pogotovo što sam imala 24 godine kada sam počela da radim „Sve za ljubav”. Inače, kada su me pozvali da radim tu emisiju, ja jesam otišla na razgovor ali sam do tada pogledala samo jednu epizodu i to prvu koja se emitovala. Iako je emisija išla već dve godine u tom trenutku, ja je nisam gledala jer nisam previše ulazila u suštinu tuđih problema. Mislila sam da problemi zapravo ne postoje jer ih ja nisam imala. Shvatila sam, bez obzira na sve, koliko je velika stvar što sam dobila ponudu da radim tu emisiju i odlučila sam da prihvatim jer sam znala da može da bude veliki korak napred u mojoj karijeri, baš kao što je i bila. Ja se sećam da sam danima ljudima iz mog okruženje prepričavala priče koje sam snimala, da sam bila iskreno iznenađena da se od svačijeg života može napisati knjiga. Tek sam tada shvatila koliko nečiji život i sudbina mogu biti teški i koliko često ni mi tu ne možemo ništa, koliko god mislili da držimo sudbinu u svojim rukama. Međutim, posle godinu dana rada na toj emisiji sam shvatila da moram da nađem način da se nekako distanciram i da makar posao ne nosim kući. Vremenom sam se navikla i pokušavala da budem realna i racionalna, odatle verovatno i nadimak Ledena kraljica. Trudila sam se da im svima pomognem koliko sam mogla. Razgovarala sam njima pre snimanja, posle snimanja, sa nekim ljudima sam i danas u kontaktu ali sam našla način da pomognem drugima, a da sebe ne opteretim jer sam minimum 3 puta nedeljno išla na teren na snimanje. Naravno da sam saosećala sa emocijama ljudi i da nisam ostajala ravnodušna ni na čije suze ali nakon snimanja sam se stvarno trudila da se tu sve i završi jer da nisam tako postavila stvari, sigurno bi sve to mnogo uticalo na mene.

Kada ste napustili emisiju „Sve za ljubav” i upisali master, izjavili ste da ste razmišljali o promeni posla. Zbog čega je došlo do zasićenja i zašto ste se ipak vratili novinarstvu, tačnije televiziji?

- Radim od 2003. godine, punih 15 godina i televizija je evoluirala u svakom smisliu. U to nema sumnje. Evoluirala je i tehnički i sadržajno. Tehnički mogu da ispratim napredak, to nije problem ali sadržajno mi je ponestalo izazova. Sve se mnogo promenilo. Ono što nekada nije bilo za televizijski program, sada jeste. Ne postoji više ništa skriveno, mistično, sve je transparentno i na granici pristojnosti, a često se ta granica i pređe. I ko može to da radi, ko može tome da se prilagodi, ostaje da se bavi tim poslom. Ko ne može, svakako bi trebalo da pronađe sebe u nečem novom. Sve je manje duhovitosti, sve je manje empatije koja nije patetika, sve je postalo krajnost. To nije po mom ukusu ali jeste po ukusu gledalaca, jer se ljudima servira ono što traže. Napravila sam pauzu od godinu dana, upisala sam master na FPN-u, Ekološku politiku jer me ekologija zanima i mislim da je održivi razvoj budućnost i možda ću se jednog dana i baviti time. Tokom te pauze sam imala nekoliko ponuda ali mi ni jedna nije u potpunosti odgovarala. Kviz „Ko je na vrhu” je nov format, drugačiji, zabavan, duhovit, a ima i humanitarni karakter i kada sam dobila tu ponudu, shvatila sam da ima svrhe raditi tu vrstu programa. Drago mi je što opet sarađujem sa Milanom Kalinićem tako da se sve nekako uklopilo za moj povratak na TV ekrane.

Da li ste očekivali da će vas novinarska profesija učiniti i poznatom ličnošću i kako se nosite s tim delom vašeg zanimanja?

- Moj prvi novinarski posao je bio vezan za pojavljivanje na TV-u. Od samog starta sam znala šta to znači. Ali sa 20 godina mi je prijalo da me prepoznaju. Kada sam počela da radim „Sve za ljubav”, postala sam prepoznatljiva ne samo u Srbiji nego u celom svetu gde žive naši ljudi, pogotovo na prostoru bivše Jugoslavije, pošto se emisija emitovala u svim bivšim republikama. Tema emisije su bile emocije i ljubav i to su svi gledali. Uživala sam u tome i prijalo mi je. Pogotovo kada mi priđu da kažu kako vole emisiju i da je rado gledaju. Nije mi prijalo to što kada odlučite da se bavite ovim poslom, i svoj privatni život stavljate na tacnu, koliko god da pokušavate da zaštitite svoju privatnost, teško možete to uraditi jer ste svesno, birajući posao, ostali uskraćeni za ono što biste da sačuvate samo za sebe. I to jeste cena slave. A svako od nas je makar jednom u životu poželeo da sačuva nešto samo za sebe. Međutim, naučila sam da se nosim i sa time tako što živim život onako kako meni prija i nemam problem ni sa čim što radim pa i ako se neka privatna stvar pojavi u javnosti, znam da ništa ne traje duže od tri dana, bilo to dobro ili loše. 

Budući da ste poznato lice i važite za jednu od najatraktivnijih novinarki, koliko osećate pritisak da u svakom trenutku budete doterani i nasmejani?

- Nemam tu vrstu pritiska. Nisam uvek doterana. Nisam uvek ni nasmejana ali sam uvek ljubazna, i to je deo mog karaktera, i takva sam bila i ranije, a takva bih bila i da se ne bavim ovim poslom. Nisam žena koja se našminka i napravi frizuru čim ustane da bi mogla do prodavnice. Trudim se da budem negovana, da imam lep ten, lepu kosu, da izgledam pristojno. Doteram se kada krenem do grada, kada izlazim, idem na neki događaj. Mislim da svako mora da zadrži tu dozu prirodnosti, pogotovo kada je reč o fizičkom izgledu. Ne mogu da izgledam uvek kao da sam pred kamerama, samo zato što radim posao koji podrazumeva medijsko pojavljivanje. I prirodnost ima svoj šarm, nekad mnogo veći nego šminka i haljina.

Kada biste imali neograničena sredstva, kakvu biste emisiju radili?

Moja želja oduvek je bila da napravim Opra Vinfri šou ali prilagođen našem mentalitetu i našim životnim pričama. Ipak, znam da je to mnogo teško, da su mnoge priče kod nas već ispričane, da ne postoje toliko veliki  budžeti i da nema toliko ljudi kao što ih ima u Americi koji bi pričali o sebi i svom životu. Pritom, kod nas još uvek vlada mišljenje da je sramota pojaviti se na televiziji i ispričati svoju priču ukoliko misle da bi to moglo da naiđe na neko negativno mišljenje ili polemiku. Mislim da je iskrena emocija ono što drži pažnju ljudi. Ne isfoliranost, ne iscenirane svađe, ne lažne ljubavi, nego samo iskrenost u osećanjima. Ljudi to odlično umeju da procene. Zato je emisija „Sve za ljubav” i trajala toliko dugo. Svaka emocija, svaka suza, svaki osmeh, sve je bilo iskreno.

Snežana Milanović

foto: Mirko Tabašević