Иза излога: Путовати и/или бити

Нешто као награда за све муке, проблеме, смрзавања и разочарања које смо морали да прегурамо током остатка године.

Најчешће се ишло на море, али било је и заљубљеника у неке „мирније“ опције – бање, језера, села... Укратко, ако се током остатка године и могло „импровизовати“, то јест, празнике и ресто одмора проводити код куће и „у кругу породице“, с летњим предахом једноставно није било шале. Мрднути из града се морало, па како и куд год. Без обзира на изабрану дестинацију, сврха путовања (осим да се дане душом) је свима била иста: упознавање нових култура и упијање нових искустава која нам иначе, у нашим „обичним и свакодневним“ животима нису била доступна. Или, како је то лепо срочила Анаис Нин, како бисмо упознавали „друге земље, друге животе, друге душе“.

Тако је било некад, а како ствари на ову тему данас изгледају? У најкраћем – исто, па ни налик. За почетак, код многих је промењен „распоред часова“ и већ неко време није стриктно ограничено да се кофери пакују само у те две, три недеље летњих ферија. У прилог тој тези и брзинска провера друштвених мрежа и портала: тек летимичан поглед на рецимо неких стотинак но namе/cеlеbrity профила довољан је да се закључи да је животни стил у којем су путовања постала императив свеприсутан – путује се чак и кад се не путује, односно, за лајк се „каче“ и бајате фотке с неких prеthodnih путовања. Све само да не испадне да смо дуже од недељу, две „закуцани“ у родном граду...

А све је притом почело онако дискретно и без неке посебне идеје откуд сад то; новооткривене пролећне, новогодишње и јесење мини туре, типа мај у Барселони, Нова година у Пешти или септембар у Риму, су постајале све учесталије и популарније. У наставку приче су се неки потом заинтересовали за варијанту врело лето усред зиме, те су у први план искочили Куба, Шри Ланка, Дубаи, Тајланд... Модерни глобтротери су затим „открили“ далека и осамљена острва, као и варијанту „адреналинског“ туризма. И то се, наравно, морало пробати, баш као што су у пасошу морале да се печатирају и „city бреак“ дестинације...

И хоп-хоп, ето нас на корак од провалије у којој постојећи (модел 365) године за модерне светске путнике једноставно неће имати довољно дана да се све испланирано обиђе и види. Па, побогу, већ сад су „приморани“ да се малтене телепортују с једног на други крај света. Толико сам схватила; јасно ми је да је „запело“ на релацији прекратак живот-превелик свет и све оно што би се морало видети. Оно што баш не могу тако јасно да одредим (осим, наравно, када и како стигну да зараде новац потребан за све те „излете“) јесте сврха; због чега се и како дошло дотле да мора стално да се „витла“, те ће (како је кренуло) ускоро морати да се креира и нека врста предаха (опоравка!) од одмора...

Да се разумемо, нисмо ми, (баш као ни миленијалси) измислили ни путовања, а ни туризам. А не, нисмо баш толико оригинални. Наиме, пуно је писаних сведочанстава из којих се може ишчитати да су још у 16. веку најбогатији Европљани волели (и могли, наравно) да упознају друго и другачије, да би након индустријске револиције и јачања средње класе, у Европи почеле да се отварају и прве туристичке агенције, које су сада већ знатно бројнијој клијентели „продавали“ искуство путовања. Дакле, концепт „шврћкања“ с једног на други крај света има сад већ прилично дугу традицију, при чему је утисак да је у ово наше доба популарнији него икад. Још прецизније, постало је ствар престижа (и доказивања): чист хипстерај.

„Тренди“ учитавање путовања подврђује и податак да је посао травел блогера/људи који зарађују од путовања већ неколико

година заредом једно од најпожељнијих занимања на свету, а ништа мање „сликовите“ нису ни четири милијарде долара, с тенденцијом раста, на колико је процењена индустрија луксузног пртљага. Дакле, путовања су и званично постала ултимативни trend&brend.

То значи да ћемо сасвим извесно још неко време, хтели/не хтели, на друштвеним мрежама моћи помно и до у најситнији детаљ да пратимо догодовштине оних који „живи нису ако не путују“; сваки сегмент њихове авантуре радног наслова „старих нас бисмо се радо решили/нове нас не можемо нигде да пронађемо“, па ко преживи... Потрајаће та мода. Бар док се не засите „еспреса“, „пице“, „мека“, „заре“, „манга“ и „најки“ патика, односно, униформисаних производа који су глобално „смазали“ сваку различитост и оно нешто „другачије“. Или док маркетиншка индустрија не смисли неку нову фору; то „нешто“ без чега ће живот бити готово па незамислив. А онда ће путовања (бар ова која су данас у тренду) да се проведу као, рецимо, сандале или ташне које су колико јуче биле „муст хаве“ -  биће потрошена и изгустирана. 

Јасна Будимировић