Iza izloga: Putovati i/ili biti
U tamo neka „predratna“ vremena, leto bi (varljivo ili ne) bilo vreme godišnjih odmora - bar onog njegovog „ozbiljnijeg“ dela - za kada je mesecima unapred bilo planirano neko fino putovanjce.
Nešto kao nagrada za sve muke, probleme, smrzavanja i razočaranja koje smo morali da preguramo tokom ostatka godine.
Najčešće se išlo na more, ali bilo je i zaljubljenika u neke „mirnije“ opcije – banje, jezera, sela... Ukratko, ako se tokom ostatka godine i moglo „improvizovati“, to jest, praznike i resto odmora provoditi kod kuće i „u krugu porodice“, s letnjim predahom jednostavno nije bilo šale. Mrdnuti iz grada se moralo, pa kako i kud god. Bez obzira na izabranu destinaciju, svrha putovanja (osim da se dane dušom) je svima bila ista: upoznavanje novih kultura i upijanje novih iskustava koja nam inače, u našim „običnim i svakodnevnim“ životima nisu bila dostupna. Ili, kako je to lepo sročila Anais Nin, kako bismo upoznavali „druge zemlje, druge živote, druge duše“.
Tako je bilo nekad, a kako stvari na ovu temu danas izgledaju? U najkraćem – isto, pa ni nalik. Za početak, kod mnogih je promenjen „raspored časova“ i već neko vreme nije striktno ograničeno da se koferi pakuju samo u te dve, tri nedelje letnjih ferija. U prilog toj tezi i brzinska provera društvenih mreža i portala: tek letimičan pogled na recimo nekih stotinak no name/celebrity profila dovoljan je da se zaključi da je životni stil u kojem su putovanja postala imperativ sveprisutan – putuje se čak i kad se ne putuje, odnosno, za lajk se „kače“ i bajate fotke s nekih prethodnih putovanja. Sve samo da ne ispadne da smo duže od nedelju, dve „zakucani“ u rodnom gradu...
A sve je pritom počelo onako diskretno i bez neke posebne ideje otkud sad to; novootkrivene prolećne, novogodišnje i jesenje mini ture, tipa maj u Barseloni, Nova godina u Pešti ili septembar u Rimu, su postajale sve učestalije i popularnije. U nastavku priče su se neki potom zainteresovali za varijantu vrelo leto usred zime, te su u prvi plan iskočili Kuba, Šri Lanka, Dubai, Tajland... Moderni globtroteri su zatim „otkrili“ daleka i osamljena ostrva, kao i varijantu „adrenalinskog“ turizma. I to se, naravno, moralo probati, baš kao što su u pasošu morale da se pečatiraju i „city break“ destinacije...
I hop-hop, eto nas na korak od provalije u kojoj postojeći (model 365) godine za moderne svetske putnike jednostavno neće imati dovoljno dana da se sve isplanirano obiđe i vidi. Pa, pobogu, već sad su „primorani“ da se maltene teleportuju s jednog na drugi kraj sveta. Toliko sam shvatila; jasno mi je da je „zapelo“ na relaciji prekratak život-prevelik svet i sve ono što bi se moralo videti. Ono što baš ne mogu tako jasno da odredim (osim, naravno, kada i kako stignu da zarade novac potreban za sve te „izlete“) jeste svrha; zbog čega se i kako došlo dotle da mora stalno da se „vitla“, te će (kako je krenulo) uskoro morati da se kreira i neka vrsta predaha (oporavka!) od odmora...
Da se razumemo, nismo mi, (baš kao ni milenijalsi) izmislili ni putovanja, a ni turizam. A ne, nismo baš toliko originalni. Naime, puno je pisanih svedočanstava iz kojih se može iščitati da su još u 16. veku najbogatiji Evropljani voleli (i mogli, naravno) da upoznaju drugo i drugačije, da bi nakon industrijske revolicije i jačanja srednje klase, u Evropi počele da se otvaraju i prve turističke agencije, koje su sada već znatno brojnijoj klijenteli „prodavali“ iskustvo putovanja. Dakle, koncept „švrćkanja“ s jednog na drugi kraj sveta ima sad već prilično dugu tradiciju, pri čemu je utisak da je u ovo naše doba popularniji nego ikad. Još preciznije, postalo je stvar prestiža (i dokazivanja): čist hipsteraj.
„Trendi“ učitavanje putovanja podvrđuje i podatak da je posao travel blogera/ljudi koji zarađuju od putovanja već nekoliko
godina zaredom jedno od najpoželjnijih zanimanja na svetu, a ništa manje „slikovite“ nisu ni četiri milijarde dolara, s tendencijom rasta, na koliko je procenjena industrija luksuznog prtljaga. Dakle, putovanja su i zvanično postala ultimativni trend&brend.
To znači da ćemo sasvim izvesno još neko vreme, hteli/ne hteli, na društvenim mrežama moći pomno i do u najsitniji detalj da pratimo dogodovštine onih koji „živi nisu ako ne putuju“; svaki segment njihove avanture radnog naslova „starih nas bismo se rado rešili/nove nas ne možemo nigde da pronađemo“, pa ko preživi... Potrajaće ta moda. Bar dok se ne zasite „espresa“, „pice“, „meka“, „zare“, „manga“ i „najki“ patika, odnosno, uniformisanih proizvoda koji su globalno „smazali“ svaku različitost i ono nešto „drugačije“. Ili dok marketinška industrija ne smisli neku novu foru; to „nešto“ bez čega će život biti gotovo pa nezamisliv. A onda će putovanja (bar ova koja su danas u trendu) da se provedu kao, recimo, sandale ili tašne koje su koliko juče bile „must have“ - biće potrošena i izgustirana.
Jasna Budimirović