Горан Јовановић, главни и одговорни уредник дечије „Казбука ТВ“: Јутјуб нам је главна конкуренција

У јесењој шеми припремили су и нове, динамичне и кратке форме емисија. Међу њима је емисија „Непотребно знање“, у којој децу упознају са разним занимљивостима или „Словарица“ као њихова верзија игре „Занимљива географија“. У емисији „Послови“ млади водитељ Јакша представља разна занимања и учествује у производним процесима. Главни и одговорни уредник ове телевизије, Горан Јовановић, је током 25 година дуге каријере сценаристе и продуцента учествовао у стварању великог броја радио и ТВ емисија. Најпознатији је по „Малом дневнику“, емисији која нас је подсетила на нека добра стара времена када је програм за децу, осим што је био забаван, био и едукативан. На овој телевизији добио је прилику да уређује цео програм, а како је објаснио у интервјуу за наш ТВ магазин, у односу на друге дечије телевизије, њихов програм се заснива на едукацији и забави, па окосница њихове програмске шеме нису цртани филмови. То је, како је истакао, спорији и тежи пут који су свесно одабрали, па сходо томе, свему што је ново и другачије, потребно је време да се наметне као тренд, због чега ће, како је додао, још више радити на томе у наредном периоду.

– С обзиром на то да је „Казбука“ почела са емитовањем програма у време првог таласа пандемије вируса корона, то нас је прилично омело у плановима. Међутим, упркос томе, успели смо да „склопимо“ разноврсну програмску шему и још важније, да се гледаоцима представимо као телевизија која има намеру да програму за децу приступи на другачији начин у односу на друге дечје телевизије. И мислим да смо у томе и успели и да данас можемо рећи да је „Казбуку“ лако препознати по оригиналном стилу. У том смислу сам задовољан. Жељко Јоксимовић и Мања Грчић су се, док су састављали програм, водили форматима на којима смо ми одрасли, али су имали на уму и шта је то што би њихова деца волела да гледају.

С обзиром на то да окосница програма нису цртани филмови, колико је то, у данашње време храбар потез?

– Искрено, био бих најсрећнији када у нашем програму уопште не би било цртаних филмова. Не зато што имам нешто против цртаћа, додуше против неких и имам, него зато што би то значило да смо у стању да „напунимо“ програм нашим ауторским емисијама. Емитовање цртаних филмова ми делује као „линија мањег отпора“, а ми смо се свесно определили за тежи пут. На крају крајева, има много канала за децу на којима се искључиво емитују цртани филмови. Зашто бисмо онда то радили и ми? Тим пре што од родитеља често можете да чујете да нема ништа паметно за децу на телевизији. Под тим „паметно“ родитељи углавном подразумевају едукативне, пристојне, културне и садржаје у којима нема насиља. Ту празнину у „паметном“ програму за децу покушавамо да попунимо ми. Наравно, први услов је да програм буде забаван, јер га деца иначе не би гледала. А онда, кроз ту забаву, желимо да „провучемо“ и едукацију. Квиз „Мозгалићи“ је пример за то.

„Казбука“ прати и трендове те тако нуди и емисију „Распакивање“. У чему је тајна успешности овог формата, и како бисте објаснили овај феномен уопште – дечију фасцинацију распакивањем играчака?

– Дечије телевизије се данас сусрећу и са потпуно новом конкуренцијом, а то је Јутјуб. Заправо, чини ми се да су нам Јутјуб и друге интернет платформе можда и главна конкуренција. Сходно томе, то захтева од нас да мало „виримо“ и на садржаје који се тамо презентују деци. Један од тих садржаја је и распакивање играчака, па смо због тога одлучили да и ми направимо своју верзију. У овој сезони, та емисија ће изгледати знатно другачије. Више је не снимамо у студију, него управо у продавници играчака.

Може ли се рећи да вам је креирање целе једне телевизије за малишане остварење професионалних снова и креативно игралиште без граница?

– Функција главног и одговорног уредника телевизије за децу дефинитивно јесте највећи професионални изазов у мојој досадашњој каријери. Већ дуго радим са децом, али се то сводило на појединачне емисије или друге пројекте. Ово је, међутим, нешто сасвим друго. Моја генерација је имала ту срећу да је одрастала у време емисија као што су „Невен“, „Приче из Непричаве“, „Коцка, коцка, коцкица“, „Полетарац“ и друге. И ми заправо покушавамо да следимо дух тих емисија. Наравно, све то ипак мора бити прилагођено времену у којем живимо, јер су и деца данас другачија. И управо због легендарног статуса које те емисије (оправдано) данас имају, осећам велику одговорност. Био бих најпоноснији човек на свету уколико једног дана данашња генерација деце буде причала својој деци да су одрастали уз, на пример, „Мозгалиће“.   

Помажу ли вам „мали водитељи“ у осмишљавању емисија - дају ли сугестије, предлоге?

– Сва наша ТВ лица су, после шест месеци рада, већ прихватили и усвојили наш начин размишљања, тако да већ добро знају шта се од њих очекује и врло су слободни да износе и своје идеје. Морам ту да откријем још једну тајну. Ни у једној нашој емисији не постоји класичан сценарио, него је идеја да децу доводимо у ситуације у којима би она реаговала потпуно природно. Добар пример за то је емисија „Проблемџије“, где глумац Срђан Ивановић константно импровизује у складу са реакцијама деце.

Сада већ можемо рећи да су Павле, водитељ „Ћаскалице“, као и Симеон и Атанасије из емисије „На тренингу“ праве мале ТВ звезде. Како сте их открили и да ли су они и приватно толико виспрени, искрени и неодољиви као и на малим екранима?

– Имам ту срећу да већ дуго радим са децом, тако да сам неке од наших ТВ звезда упознао и пре него што је настала „Казбука“. На пример, Павле - водитељ „Ћаскалице“ је мој стари познаник, још из времена када сам радио „Мали Дневник“ на РТС-у. Када сам га први пут видео имао је само четири године. Данас је, са својих десет година, већ искусна ТВ фаца и прилично сам сигуран да је чак способан да ради и програм уживо (смех). Симеон и Атанасије, водитељи емисије „На тренингу", су се појавили на кастингу за ту емисију и било је одмах јасно да су савршени за ту улогу, јер је основна идеја била да нађемо дечаке који би мало личили, и физички и по међусобном односу, на стрип јунаке Загора и његовог верног пратиоца Чика. Ко се сећа тог стрипа, вероватно ће препознати нашу намеру.

Да ли је са децом свеукупно лакше и лепше радити него са одраслима?

– Зависи, како коме. Ја ћу увек пре изабрати рад са децом, зато што она нису ничим оптерећена и нема никаквог, извините на изразу, фолирања. И увек знате на чему сте. Ако им је забавно, супер. А ако им није забавно, мењајте концепт. После сваког снимања, управо то их и питамо: „Да ли вам је било забавно?“ Добра вест је што нам се, до сада, није десило да деца не желе да дођу на следеће снимање.

В. Б.