Goran Jovanović, glavni i odgovorni urednik dečije „Kazbuka TV“: Jutjub nam je glavna konkurencija

U jesenjoj šemi pripremili su i nove, dinamične i kratke forme emisija. Među njima je emisija „Nepotrebno znanje“, u kojoj decu upoznaju sa raznim zanimljivostima ili „Slovarica“ kao njihova verzija igre „Zanimljiva geografija“. U emisiji „Poslovi“ mladi voditelj Jakša predstavlja razna zanimanja i učestvuje u proizvodnim procesima. Glavni i odgovorni urednik ove televizije, Goran Jovanović, je tokom 25 godina duge karijere scenariste i producenta učestvovao u stvaranju velikog broja radio i TV emisija. Najpoznatiji je po „Malom dnevniku“, emisiji koja nas je podsetila na neka dobra stara vremena kada je program za decu, osim što je bio zabavan, bio i edukativan. Na ovoj televiziji dobio je priliku da uređuje ceo program, a kako je objasnio u intervjuu za naš TV magazin, u odnosu na druge dečije televizije, njihov program se zasniva na edukaciji i zabavi, pa okosnica njihove programske šeme nisu crtani filmovi. To je, kako je istakao, sporiji i teži put koji su svesno odabrali, pa shodo tome, svemu što je novo i drugačije, potrebno je vreme da se nametne kao trend, zbog čega će, kako je dodao, još više raditi na tome u narednom periodu.

– S obzirom na to da je „Kazbuka“ počela sa emitovanjem programa u vreme prvog talasa pandemije virusa korona, to nas je prilično omelo u planovima. Međutim, uprkos tome, uspeli smo da „sklopimo“ raznovrsnu programsku šemu i još važnije, da se gledaocima predstavimo kao televizija koja ima nameru da programu za decu pristupi na drugačiji način u odnosu na druge dečje televizije. I mislim da smo u tome i uspeli i da danas možemo reći da je „Kazbuku“ lako prepoznati po originalnom stilu. U tom smislu sam zadovoljan. Željko Joksimović i Manja Grčić su se, dok su sastavljali program, vodili formatima na kojima smo mi odrasli, ali su imali na umu i šta je to što bi njihova deca volela da gledaju.

S obzirom na to da okosnica programa nisu crtani filmovi, koliko je to, u današnje vreme hrabar potez?

– Iskreno, bio bih najsrećniji kada u našem programu uopšte ne bi bilo crtanih filmova. Ne zato što imam nešto protiv crtaća, doduše protiv nekih i imam, nego zato što bi to značilo da smo u stanju da „napunimo“ program našim autorskim emisijama. Emitovanje crtanih filmova mi deluje kao „linija manjeg otpora“, a mi smo se svesno opredelili za teži put. Na kraju krajeva, ima mnogo kanala za decu na kojima se isključivo emituju crtani filmovi. Zašto bismo onda to radili i mi? Tim pre što od roditelja često možete da čujete da nema ništa pametno za decu na televiziji. Pod tim „pametno“ roditelji uglavnom podrazumevaju edukativne, pristojne, kulturne i sadržaje u kojima nema nasilja. Tu prazninu u „pametnom“ programu za decu pokušavamo da popunimo mi. Naravno, prvi uslov je da program bude zabavan, jer ga deca inače ne bi gledala. A onda, kroz tu zabavu, želimo da „provučemo“ i edukaciju. Kviz „Mozgalići“ je primer za to.

„Kazbuka“ prati i trendove te tako nudi i emisiju „Raspakivanje“. U čemu je tajna uspešnosti ovog formata, i kako biste objasnili ovaj fenomen uopšte – dečiju fascinaciju raspakivanjem igračaka?

– Dečije televizije se danas susreću i sa potpuno novom konkurencijom, a to je Jutjub. Zapravo, čini mi se da su nam Jutjub i druge internet platforme možda i glavna konkurencija. Shodno tome, to zahteva od nas da malo „virimo“ i na sadržaje koji se tamo prezentuju deci. Jedan od tih sadržaja je i raspakivanje igračaka, pa smo zbog toga odlučili da i mi napravimo svoju verziju. U ovoj sezoni, ta emisija će izgledati znatno drugačije. Više je ne snimamo u studiju, nego upravo u prodavnici igračaka.

Može li se reći da vam je kreiranje cele jedne televizije za mališane ostvarenje profesionalnih snova i kreativno igralište bez granica?

– Funkcija glavnog i odgovornog urednika televizije za decu definitivno jeste najveći profesionalni izazov u mojoj dosadašnjoj karijeri. Već dugo radim sa decom, ali se to svodilo na pojedinačne emisije ili druge projekte. Ovo je, međutim, nešto sasvim drugo. Moja generacija je imala tu sreću da je odrastala u vreme emisija kao što su „Neven“, „Priče iz Nepričave“, „Kocka, kocka, kockica“, „Poletarac“ i druge. I mi zapravo pokušavamo da sledimo duh tih emisija. Naravno, sve to ipak mora biti prilagođeno vremenu u kojem živimo, jer su i deca danas drugačija. I upravo zbog legendarnog statusa koje te emisije (opravdano) danas imaju, osećam veliku odgovornost. Bio bih najponosniji čovek na svetu ukoliko jednog dana današnja generacija dece bude pričala svojoj deci da su odrastali uz, na primer, „Mozgaliće“.   

Pomažu li vam „mali voditelji“ u osmišljavanju emisija - daju li sugestije, predloge?

– Sva naša TV lica su, posle šest meseci rada, već prihvatili i usvojili naš način razmišljanja, tako da već dobro znaju šta se od njih očekuje i vrlo su slobodni da iznose i svoje ideje. Moram tu da otkrijem još jednu tajnu. Ni u jednoj našoj emisiji ne postoji klasičan scenario, nego je ideja da decu dovodimo u situacije u kojima bi ona reagovala potpuno prirodno. Dobar primer za to je emisija „Problemdžije“, gde glumac Srđan Ivanović konstantno improvizuje u skladu sa reakcijama dece.

Sada već možemo reći da su Pavle, voditelj „Ćaskalice“, kao i Simeon i Atanasije iz emisije „Na treningu“ prave male TV zvezde. Kako ste ih otkrili i da li su oni i privatno toliko vispreni, iskreni i neodoljivi kao i na malim ekranima?

– Imam tu sreću da već dugo radim sa decom, tako da sam neke od naših TV zvezda upoznao i pre nego što je nastala „Kazbuka“. Na primer, Pavle - voditelj „Ćaskalice“ je moj stari poznanik, još iz vremena kada sam radio „Mali Dnevnik“ na RTS-u. Kada sam ga prvi put video imao je samo četiri godine. Danas je, sa svojih deset godina, već iskusna TV faca i prilično sam siguran da je čak sposoban da radi i program uživo (smeh). Simeon i Atanasije, voditelji emisije „Na treningu", su se pojavili na kastingu za tu emisiju i bilo je odmah jasno da su savršeni za tu ulogu, jer je osnovna ideja bila da nađemo dečake koji bi malo ličili, i fizički i po međusobnom odnosu, na strip junake Zagora i njegovog vernog pratioca Čika. Ko se seća tog stripa, verovatno će prepoznati našu nameru.

Da li je sa decom sveukupno lakše i lepše raditi nego sa odraslima?

– Zavisi, kako kome. Ja ću uvek pre izabrati rad sa decom, zato što ona nisu ničim opterećena i nema nikakvog, izvinite na izrazu, foliranja. I uvek znate na čemu ste. Ako im je zabavno, super. A ako im nije zabavno, menjajte koncept. Posle svakog snimanja, upravo to ih i pitamo: „Da li vam je bilo zabavno?“ Dobra vest je što nam se, do sada, nije desilo da deca ne žele da dođu na sledeće snimanje.

V. B.