Глумац Милош Биковић о руском филму "Изазов": Сутра бих се отиснуо у космос

Иако, за разлику од главне глумице и редитеља, Биковић није снимао 400 километара изнад површине земље, наш глумац је ипак имао несвакидашње искуство на самом сету. Наиме, осим што је пролазио обуке за астронауте, имао је прилику да без дублера снима сцене у авиону који се са 9.000 метара нагло спуштао на 6.000 и тако за 23 секунде бестежинског стања дочара процес кретања у простору без гравитације. Чак и у таквој несвакидашњој ситуацији глумац, како нам је открио Милош Биковић, мора да размишља и да буде фокусиран на задатак.

– У том тренутку то нисам доживљавао као нешто компликовано, тек касније, када сам анализирао шта смо урадили, схватио сам колико је неких процеса требало да се сажме, али, то није ни делић онога што су урадили главна глумица Јулија Пересиљд и редитељ који су стварно отишли горе у свемир. Редитељ је сам обављао задатак целе филмске екипе. Управљао је и камером, расветом, снимао звук, пребацивао материјал, размишљао о монтажи, уз рад са глумцима и самој режији. Јулија је била задужена за костим, асистирала редитељу и шминкала се, а сваки задатак је тамо другачији. Не можете да оперете косу горе, а треба да изгледате уљудно, а они су били горе 12 дана без гравитације – прича у интервјуу за Дневников ТВ магазин глумац Милош Биковић и додаје да је осим психолошке припреме за један такав задатак морао да проникне у лик торакалног хирурга што је, такође, захтевало озбиљну припрему уз консултанта како би разумео цео процес током извођења захвата.

Шта је заправо снимљено у свемиру?

– Све што се дешава у Међународној свемирској станици снимљено је у свемиру. Снимали су и процес укрцавања на летелицу и само полетање, то је реално, као и све оно што се дешава у ракети. Када су стигли горе није им радио систем за спајање са станицом и морали су ручно да се паркирају. То мало редефинише наше разумевање израза „стресно паркирање” (смех).

Овај филм представља историјски тренутак за човека, а још већи за кинематографију. Какве су емоције јединог човека из Србије који је имао част да у њему учествује, будући да сада цео свет бруји о овом остварењу?

– Мало сам гладан (смех). Шалим се, осећам се лепо. Ово је стварно један централни тренутак у филмској индустрији у овом периоду, веку, историји уопште. Можда ће следећи да се снима за пет, 10, 20 година, када Американци реше да оду корак даље. Можда ће следећи да се снима на Месецу, али свакако је ово био пионирски подухват и мени је част што сам имао прилику да познајем људе који су у њему учествовали, а онда и што су ме звали да будем део овог остварења.

Филм је добро дочекан у Србији. Какви су редитељеви утисци?

– Мислим да је задовољан и да је, када је био на премијери у Београду, видео да се људима заиста допао филм. Знате, ви у теорији можете да снимите филм у космосу, али када добијете толику пажњу пре него што је уопште изашао и пре него што је снимљен и када направите остварење које по квалитету одговара толикој пажњи онда то подразумева рад под великим притиском. Наравно да су сви генерали после битке, али, овакав пројекат радити под толиким притиском огроман је успех. Редитељ је стварно један титан, има невероватно јаке нерве и велико знање и стварно му се дивим, баш као и Јулији која је имала задатак да у свемиру буде глумица. Стварно свака им част, универзални су таленти.

Управо је занимљиво то што је редитељ одабрао да баш жена оде у космос, поред свих мушкараца који су учествовали у припреми. Да ли је жена, као што се изговара у једном делу филма, заиста космос?

– Јесте, то је урађено намерно и ја то подржавам. У филму се изговара то да тамо где је жена тамо је и гравитација. Има нечег лепог и херојског у томе. Свиђа ми се што је тако, мада ми је мало жао што нисам ја ишао у космос, али добро (смех).

Да вам неко пружи прилику да се ви приватно отиснете у свемир, да ли бисте прихватили?

– Да, сутра бих кренуо!

Да ли је главни квалитет филма то што нисмо добили још једну акциону драму, трилер о херојском подвигу уз невероватан ефекат те свемирске сценографије, већ праву људску причу и борбу за голи живот?

– Лепота ове приче јесте у томе што то није нека нереална суперхеројска прича о спасавању света, већ о спасавању једног човека. Ту се огледа један руски мотив, нешто нама познато из њихових дела, културе, вредности. То је тај мотив да је сваки човек битан. И то је порука овог филма, поготово данас када се људски живот не цени много. Овај филм шаље поруку љубави и то је важно. И то што има топлину, не ослања се само на ефекте и чињеницу да је снимљен у космосу него је то ипак драма и топла људска прича.

У филму се ваш лик пита каква је то потреба човека да оде у космос, а не може уз још једну особу у 40 квадрата да пронађе заједнички језик. Да ли је заиста потребно, као што филм о томе и говори, да човек оде у свемир да би пронашао одговоре и неку врсту смирења?

– Могу мишљења људи да буду супротна, а да се не искључују, то и јесте богатство света - да имате другачија мишљења која једно друго надопуњују. Слажем се са том тврдњом јер у људској је природи да тражи себе. Некад је потребно отићи у висину да бисте досегли дубину. То се често дешава или да одете у свет да бисте нашли себе код куће.

Филм и серија „Јужни ветар” изашли су из оквира граница. У последњи део довели сте холивудске звезде, а шушка се да ће у наредном гошћа бити и Памела Андерсон. Да ли је сада пут ка том тржишту бар мало лакши за једну српску продукцију?

– Први пут сам из медија чуо то да ће Памела Андерсон да игра и баш бих се изненадио да је видим на сету (смех), али није немогуће, као што смо и показали, да холивудски глумци играју нашим серијама. Питање је само да ли ће то бити потребно за наставак јер „Јужни ветар” функционише захваљујући квалитету и самој причи, а не томе што има одређене глумце. Сви они направили су добре и другачије улоге. Свакако, српски филм се налази у тешкој позицији, иако је она боља него што је то било раније. У тешкој смо позицији јер као мала земља имамо премало тржиште и не можемо да направимо бизнис од филма, не можемо да инвестирамо новац, а да нам се он врати. Док смо у Југославији користили бенефите тога што имамо исти језик и културно подручје са земљама у суседству то смо и могли да радимо, а, сада то, нажалост, није могуће и онда смо на терету државе. 

Где ви проналазите свој мир?

– У лифту (смех). Ту нема домета, тих 30 секунди је само моје (смех).

Може ли у периоду културе отказивања, руска култура да опстане без западног тржишта?

– Ево, видите и овим филмом да може. Не само да може него она поставља нове стандарде и помера границе. Незгодно је кад себи укидате Чехова. Он ништа не губи, нити губе људи који га читају или који слушају Чајковског, Шостаковича или неког другог. Ви себи укидате културу, што је потпуно погрешно!

Кажу да највише растемо онда када савладамо неки изазов. Шта је за вас још увек изазов?

– Био је изазов да после представе у Београду вечерас стигнем на премијеру филма у Новом Саду и поклоним се публици (смех). Мени би један мали хеликоптер добро дошао или свемирска летелица (смех). Жеља ми је да испоштујем све људе, јер мислим да и публика улази у историју гледањем овог филма. Српска публика има ексклузивну прилику да га заједно са руском гледа прва. До неких људи ће филм да стигне тек за шест месеци.

Владимир Бијелић