БЛОГ ИЛИЈЕ ТУЦИЋА НА ПОРТАЛУ РТВ: Кад равница собом проговори

У блогу ће се низати теме и приче о духу равнице који је Илија упознао пишући репортаже о готово 200 војвођанских села. Дугогодишњи директор, новинар, уредник или главни и одговорни уредник на бројним телевизијама, радију и у штампаним медијима, Илија је и аутор осам телевизијских документарних филмова и шест књига, а сада је закорачио и у свет дигиталних медија.

- У оквиру РТВ Војводина одавно функционише Сектор „интегрисаних комуникација”. Видео или аудио израз, писани текст или порука пласирана на друштвеним мрежама, данас су део јединственог медијског система. Од вас као аутора очекује се, да, можда не пођеднако вешто, владате свим „нивоима” изражавања. У том смислу, блог којег сам отпочео само је део логичног следа - рекао је Илија Туцић на почетку нашег разговора.

Какав је то дух наше равнице коме сте посветили своју списатељску каријеру?

- На овом ограниченом простору можда је лакше изразити његов значај. Рецимо, сликар Милан Коњовић школовао се у Прагу и Бечу, дуго живео у Паризу. Био је већ у „достојанственим“ годинама, када су га упитали: Ако би са овог света могао да понесе само један тренутак, који би то био? Зачудо, без и најмање размишљања одговорио је: Било је то поподне на једном чонопљанском салашу. Ставили су ме на упрегнута воловска кола и дали ми канџију у руке. Неко је довикнуо да кренем. Инстинктом који је провалио из мене, завитлао сам канџију, и уз једно снажно, грлено „чарихооо“ завитлао га воловима изнад главе. Животиње су се затресле и пошле тако силовито као да се умешао лично див Антеј, син богиње Земље. Глава ми је од силине полетела уназад. Изнад себе, у тренутку, угледао сам небо какво никада пре нисам видео. Помислио сам тог часа, да је читав свет мој. Када бих требао да одем са овог света, носећи само један тренутак са собом, било би то управо то поподне на чонопљанском салашу!

Које тајне наше равнице је открило ваше перо?

- Не бих ја то назвао тајнама, колико искораком из стереотипа који су нам кроз време вешто наметани. Када се одлучите да тим путем кренете, суочите се са истином о себи самима, о породичној традицији и систему вредности који вас је у многоме обликовао, са истинском судбином нас под овим фртаљем панонског неба. Ођедном постану неважни сви ти данас већ помало одглумљени коцкасти столњаци са фићоцима ракије и олбама вина. Све крене интимније, личније, непосредније. Далеко од сваке карикатуре и лоших вицева. Уосталом у време када Војводина драматично мења свој изглед и демографску структуру, а са њима и начин свог свакодневног постојања, крајње је време да проговори – сама о себи. О својим навикама, менталитету, личним „митовима“ којих се ни по коју цену не одриче. Зашто на старим фотографијама уз сат са златним ланцем, обавезно иду црне папуче; зашто се у цркви причешћује хлебом  и вином – а у кући „жутом супом“; зашто смо само ми „здраво болесни“; зашто у Војводини не постоје два иста села, чак дотле да је анимозитет малих разлика доведен до апсурда; зашто је свако жестоко пиће ракија, а само „дудара“ – дудара; зашто се у Војводини свесно не негује мит о јунацима; зашто је Суботица и дословно настала од неисплаканих суза неудатих салашарских девојака... Постоји још безброј прича, које тихо приповедамо једни другима, када се навуку фиранге на прозоре у соби до улице. И све то нису „тајне“. То смо ми.

Које су најзанимљивије приче равнице које сте забележили?

- На ово је скоро немогуће одговорити, али можда ћу се за ову прилику одлучити за приче које су проистекле из чињеница, које су све време ту поред нас, али нам на њих нико није обратио пажњу. Рецимо, многи верују да је Велика сеоба Срба 1690. под Чарнојевићем, заиста била „прва“, како волимо да је зовемо. А заправо, сеобе Срба су интензивно трајале још од 1356. након смрти цара Душана, неколико месеци раније. Уосталом одакле нам Крушедол, који је одавно прославио пола века постојања, мати Ангелина и лоза Бранковића? Одакле нам Банатски устанак из 1594. под вођством владике вршачког Теодора, који је био толико снажан да је запретио и самом Темишвару те је Цариградска порта морала да пошаље своје елитне јединице да би га спречили. Колико уистину знамо о Сенћанској бици из 1697. која је директно довела до Карловачког а потом и Пожаревачког мира након којег Турци више никада неће крочити на ове просторе. Све су то безмерно узбудљиве ствари на које смо, рекао бих добровољно, спустили копрену незнања. Крајње је време да са њиме прекинемо.

Хоће ли приче из блога прерасти у емисију на РТВ?

- Искрено се надам да хоће. Биће прави изазов свему о чему сам писао, дати убедљив визуелни израз, али да човек не тежи „немогућем“ – чему би иначе служила небеса! Убеђен сам да ће она у овом случају бити на нашој страни. У рано пролеће, представићу Војводину из телевизијског угла из којег, колико знам, то нико до сада није учинио.

С. Милановић

фото: РТВ/Срђан Дорошки