BLOG ILIJE TUCIĆA NA PORTALU RTV: Kad ravnica sobom progovori

U blogu će se nizati teme i priče o duhu ravnice koji je Ilija upoznao pišući reportaže o gotovo 200 vojvođanskih sela. Dugogodišnji direktor, novinar, urednik ili glavni i odgovorni urednik na brojnim televizijama, radiju i u štampanim medijima, Ilija je i autor osam televizijskih dokumentarnih filmova i šest knjiga, a sada je zakoračio i u svet digitalnih medija.

- U okviru RTV Vojvodina odavno funkcioniše Sektor „integrisanih komunikacija”. Video ili audio izraz, pisani tekst ili poruka plasirana na društvenim mrežama, danas su deo jedinstvenog medijskog sistema. Od vas kao autora očekuje se, da, možda ne pođednako vešto, vladate svim „nivoima” izražavanja. U tom smislu, blog kojeg sam otpočeo samo je deo logičnog sleda - rekao je Ilija Tucić na početku našeg razgovora.

Kakav je to duh naše ravnice kome ste posvetili svoju spisateljsku karijeru?

- Na ovom ograničenom prostoru možda je lakše izraziti njegov značaj. Recimo, slikar Milan Konjović školovao se u Pragu i Beču, dugo živeo u Parizu. Bio je već u „dostojanstvenim“ godinama, kada su ga upitali: Ako bi sa ovog sveta mogao da ponese samo jedan trenutak, koji bi to bio? Začudo, bez i najmanje razmišljanja odgovorio je: Bilo je to popodne na jednom čonopljanskom salašu. Stavili su me na upregnuta volovska kola i dali mi kandžiju u ruke. Neko je doviknuo da krenem. Instinktom koji je provalio iz mene, zavitlao sam kandžiju, i uz jedno snažno, grleno „čarihooo“ zavitlao ga volovima iznad glave. Životinje su se zatresle i pošle tako silovito kao da se umešao lično div Antej, sin boginje Zemlje. Glava mi je od siline poletela unazad. Iznad sebe, u trenutku, ugledao sam nebo kakvo nikada pre nisam video. Pomislio sam tog časa, da je čitav svet moj. Kada bih trebao da odem sa ovog sveta, noseći samo jedan trenutak sa sobom, bilo bi to upravo to popodne na čonopljanskom salašu!

Koje tajne naše ravnice je otkrilo vaše pero?

- Ne bih ja to nazvao tajnama, koliko iskorakom iz stereotipa koji su nam kroz vreme vešto nametani. Kada se odlučite da tim putem krenete, suočite se sa istinom o sebi samima, o porodičnoj tradiciji i sistemu vrednosti koji vas je u mnogome oblikovao, sa istinskom sudbinom nas pod ovim frtaljem panonskog neba. Ođednom postanu nevažni svi ti danas već pomalo odglumljeni kockasti stolnjaci sa fićocima rakije i olbama vina. Sve krene intimnije, ličnije, neposrednije. Daleko od svake karikature i loših viceva. Uostalom u vreme kada Vojvodina dramatično menja svoj izgled i demografsku strukturu, a sa njima i način svog svakodnevnog postojanja, krajnje je vreme da progovori – sama o sebi. O svojim navikama, mentalitetu, ličnim „mitovima“ kojih se ni po koju cenu ne odriče. Zašto na starim fotografijama uz sat sa zlatnim lancem, obavezno idu crne papuče; zašto se u crkvi pričešćuje hlebom  i vinom – a u kući „žutom supom“; zašto smo samo mi „zdravo bolesni“; zašto u Vojvodini ne postoje dva ista sela, čak dotle da je animozitet malih razlika doveden do apsurda; zašto je svako žestoko piće rakija, a samo „dudara“ – dudara; zašto se u Vojvodini svesno ne neguje mit o junacima; zašto je Subotica i doslovno nastala od neisplakanih suza neudatih salašarskih devojaka... Postoji još bezbroj priča, koje tiho pripovedamo jedni drugima, kada se navuku firange na prozore u sobi do ulice. I sve to nisu „tajne“. To smo mi.

Koje su najzanimljivije priče ravnice koje ste zabeležili?

- Na ovo je skoro nemoguće odgovoriti, ali možda ću se za ovu priliku odlučiti za priče koje su proistekle iz činjenica, koje su sve vreme tu pored nas, ali nam na njih niko nije obratio pažnju. Recimo, mnogi veruju da je Velika seoba Srba 1690. pod Čarnojevićem, zaista bila „prva“, kako volimo da je zovemo. A zapravo, seobe Srba su intenzivno trajale još od 1356. nakon smrti cara Dušana, nekoliko meseci ranije. Uostalom odakle nam Krušedol, koji je odavno proslavio pola veka postojanja, mati Angelina i loza Brankovića? Odakle nam Banatski ustanak iz 1594. pod vođstvom vladike vršačkog Teodora, koji je bio toliko snažan da je zapretio i samom Temišvaru te je Carigradska porta morala da pošalje svoje elitne jedinice da bi ga sprečili. Koliko uistinu znamo o Senćanskoj bici iz 1697. koja je direktno dovela do Karlovačkog a potom i Požarevačkog mira nakon kojeg Turci više nikada neće kročiti na ove prostore. Sve su to bezmerno uzbudljive stvari na koje smo, rekao bih dobrovoljno, spustili koprenu neznanja. Krajnje je vreme da sa njime prekinemo.

Hoće li priče iz bloga prerasti u emisiju na RTV?

- Iskreno se nadam da hoće. Biće pravi izazov svemu o čemu sam pisao, dati ubedljiv vizuelni izraz, ali da čovek ne teži „nemogućem“ – čemu bi inače služila nebesa! Ubeđen sam da će ona u ovom slučaju biti na našoj strani. U rano proleće, predstaviću Vojvodinu iz televizijskog ugla iz kojeg, koliko znam, to niko do sada nije učinio.

S. Milanović

foto: RTV/Srđan Doroški