Астролог Ивана Марковић: Кад зазвони часовник судбине

Мени је живот доделио веома активну улогу, па је мој пут био веома интензиван препун невероватних људи, места, догодовштина и надасве, лекција које сам успела да препознам и усвојим. Неке од њих сам магистрирала док сам на другима тек дебитант. Покреће ме све ово што је у служби живота, а свака научена лекција ми омогућава да проширим видике“, вели наша саговорница.

У недавном разговору с овом Београђанком која тренутно живи у Лондону открили смо да је студирала глуму у класи Бранка Плеше на новосадској Академији.

- Родитељи су ми се развели када ми је било десет година и једноставно сам желела да будем виђена, у оном основном, дубинском смислу. Када кажем виђена, хоћу рећи препозната онаква каква сам и као таква прихваћена. А у то време, са само 17 година када сам примљена на Академију у Новом Саду - ни сама нисам имала појма каква сам то ја? Међутим, како се не би стекао утисак да сам ни из чега постала глумица, рећи ћу да је таленат за глуму дар са којим сам дошла на свет, уз прегршт других. Тако да се тај дар није активирао изнебуха и без икакве везе, јер у мени је од малих ногу чучала рецитаторка, певачица, играч у фолклору и певач у хору Крсмановић…

Ваша глумачка каријера је лепо кренула, шта је утицало да се не посветите овом позиву?

- У то време су југословенске филмске продукције тек почеле са „Б“ филмовима као што су „Шећерна водица“, „Матуранти“, „Давитељ против давитеља“ и многи други, али је у свим сценаријима била само по једна важна женска улога, а њу је углавном играла Соња Савић. Првенствено, захваљујући њој, која ме је „вукла“ из филма у филм у којима је играла, имала сам епизодне улоге којих се и данас многи сећају. Ипак разлог што нисам постала глумица је и тај што нисам никада била тип који после представе чучи до зоре по позоришним бифеима и добија улоге зато што се дружи са овим или оним...

Коју вам је онда улогу наменио живот?

- Кренула сам путем самоспознаје и у мој живот се инфилтрирала прво астрологија, а после тога и медитација… Превођење је дошло некако успут, јер говорим шест језика... Још увек дефинишем ситнице, али свесна сам, да сам рођена како би била у служби оних који желе да расту, да спознају, да мењају ствари на боље. Сво своје стечено искуство и знања, стављам у службу колектива човечанства, јер неизмерно волим људе и живот.

Када је астрологија ушла у ваш живот?

- Била сам веома млада, још тинејџерка, када сам упознала Драгана Мрђу, особу која је донела у мој живот своју страст за астрологијом и мене њоме заразила. Први хороскоп (који сам тумачила равно два сата), сам наплатила када ми је било само 20 година. То ме је обавезало да морам да станем иза онога што говорим. У то време раних осамдесетих година, сем покојне Миље Вујановић и мене, ретко ко је излазио у медијима, на радију или телевизији. Ја сам тада радила хороскопе на Радио Србији у јутарњем програму. Док је ишла песма морала сам за та три минута да урадим наталну карту...

Шта сте у животу променили бавећи се астрологијом?

- Бавећи се астрологијом првих седам година сам грозничаво пратила сваки небески транзит, очекивала догађаје за које сам претпостављала да би се могли десити, а нису; предвиђала једно, а догађало се друго… Као и сваки шегрт, стицала сам искуство, јер никакво књишко знање не може заменити или се изједначити са искуством. Поштујем такозвано хоризонтално знање, које се преноси са ува на уво, књигама, разговорима, мислима, али без вертикалног знања које се спусти у тело, које се осети на ћелијском нивоу - без тога нема правог знања. Зато и јесте смешно да родитељи покушавају децу спасити од искустава, без којих је немогуће одрастање и сазревање.

Да ли постоји судбина?

- Астрологија је часовник судбине. А судбина - она је првенствено наш карактер, оно ко смо и какви смо, јер ћемо условљени тиме и реаговати на животне изазове. Дакле, ако можемо да знамо где нам се спрема пад, зашто онда не би смо prеthodno сели и себе поштедели пада? Крајње је време да се ова корисна алатка активно стави у службу човечанства и да почне да се учи од од основне школе.

Какав је утицај у астрологије у вашем животу?

- Она је била на почетку мог животног пута први инструмент за бављење собом и проучавање себе, откривање тајни универзума како бих схватила ко сам, шта сам, зашто сам уопште рођена, које су ми дарове пренели преци и шта са њима да учиним. Астрологија проучава деловање планета на наш карактер. Волим да је назовем часовник судбине, јер у одређено време тај сат зазвони и нешто нам се догоди. Утицај планета је очигледан и присутан, али исто тако је присутно деловање наших предака у пољу нашег живота.

Да ли је то тачка сусрета методе породичног поретка и астрологије?

- Астрологија и констелације се потпуно преклапају и увек се поново изненадим када поставимо нечију астро-констелацију и када преци почну да извирују из хороскопа. Верујте, извирују са свих страна. Тада тражим од клијента очев или мајчин хороскоп и када га урадим, видим да су имали (неке) исте аспекте који су присутни у његовом хороскопу. А тек баке и деке? Имају углавном исте аспекте које ми имамо. Дакле, дошли смо овде да наставимо причу коју су они започели, а не да правимо неку нашу причу која није везана за њихове животе. Како би то уопште било могуће?

Творац сте јединствене методе астролошких констелација, да ли бисте нам објаснили како она функционише?

- Наш хороскоп је слика нас самих. На тој слици нам није баш све потпуно јасно, прихватљиво, блиско. Има зона које се опиру нашем оку. Не доживљавамо их као део слике, али оне то јесу. Астро констелације радимо тако што поставимо на под један велики хороскоп и уместо планета ставимо на њихова места људе као њихове представнике. Одмах се види ко је са ким у напетом односу, ко кога не може ни да погледа, ко је коме близак или ко кога воли и припада му. Ове „слике“ промичу пред очима клијента и он спознаје које делове себе не познаје, не воли, шта му је одбојно, а чему је пријемчив...

Да ли помоћу те методе особа може да осети на својој кожи како сви ти односи делују? Шта се дешава код неких тешких аспеката?

- Када ставим клијента у центар хороскопа, он тада осећа чему је изложен и какаве су то динамике. Полако га „шетам“ од планете до планете и тражим да обрати пажњу на осећај који се у њему буди. Када током „шетње“ по пољу хороскопа, дођемо до једног места, на којем клијент веома јако реагује и чију природу не може да интегрише, онда се на том месту рађа констелација. Појављују се преци, одмотава се клупко и долази се до пресудног догађаја који стоји у позадини и без чијег прихватања, не може да се настави даље без губитка огромне количине енергије. На том месту, уколико клијент успе да прихвати у своје срце ту слику која се показала, ту информацију - онда долази до разрешења које се увек манифестује као апсолутни мир у читавом систему.

Шта је оно што вама доноси мир, шта је вама битно у животу?

- Битни су ми пријатељи који расту упоредо са мном, битна ми је моја кћерка која израста у предивно људско биће на чији сам пут посебно поносна, битно ми је да у себи осећам више мира него немира, да се лако смејем, да се квалитетно храним и изнад свега, да моји дани буду богати увидима. Наравно, битна је и љубав.

Марина Јабланов Стојановић

Превођење „Алхемичара“ Паола Коеља

Ивана Марковић се бави и преводилачким радом, између осталог превела је и књигу творца методе породичног поретка Берта Хелингера „Помоћ души у свакодневном животу“. Упитали смо је да ли тренутно нешто преводи:

- Ових дана преводим књигу „И ти припадаш“ Маријане Франке, чувеног педагога, професорке и терапеуткиње породичног распореда. Маријана је саветник 17 светских влада по питању образовања и васпитања. Некако сам увек имала њух за добре књиге које као да долазе из будућности, јер књига је један нови, могу слободно да кажем револуционарни приступ образовању и васпитању, јер школа мора и да васпита!

Тај ваш њух вас је довео до књиге „Алхемичар“ Паола Коеља. Да ли је урбана легенда да сте ви први превели Коеља на српски језик?

-Те 1993. године сам живела у Барселони (Шпанија) и до мене је дошла књига „Алхемиичар“ Паола Коеља. Фантастична књига, потпуно ме је освојила! Позвала сам шпанског издавача и питала га ко има издавачка права за цео свет. Испоставило се да је то Моника Антунес, млада Бразилка, агент Коеља, која је баш живела у Барселони! Када смо се виделе рекла сам јој „довела сам дактилографкињу из Београда, провешће код мене десет дана и ја ћу јој издиктирати превод књиге“.

Како је агенткиња Коеља реаговала на то?

- Рекла ми је да је то фантастичан потез, али ме је упитала да ли знам ко бира преводиоца, јер њега бира издавач, „а ко је твој издавач?“ Други проблем је био што се увек преводи с језика на којем је писано, а не с превода. Мој превод би био с шпанског превода... Мада потпуно разумем португалски, ипак га не говорим. Потом ме је Моника упитала „а зашто то радим“, а ја сам јој одговорила да желим да поделим ово чудо од књиге. Елем, да не дужим причу, ја сам књигу превела, понудила сам издавачима у Србији, Словенији, Хрватској – свима се књига допала, али свако је изабрао свог преводиоца... Мој превод је на крају био за моје пријатеље, али многи из Хрватске су ми рекли да је он кружио Интернетом и био бољи од званичног превода!