ЗАШТО РОДИТЕЉИ ГУБЕ АУТОРИТЕТ НАД ДЕЦОМ Психолози имају одговор на ово питање и НЕЋЕ ВАМ СЕ ДОПАСТИ

Уколико је преслаб - дете може да стекне осећај непознавања граница; уколико је прејак - у њему може да се развије или отпор или претерана субмисивност.

Па, која је здрава граница? Зашто се чини да су родитељи у 21. веку све даље и даље од дисциплиновања своје деце?

Ако узмемо у обзир чињеницу да на Земљи постоји између три и тридесет милиона животињских врста, од којих су 5.000 сисари - посматрајући искључиво њих видећемо да сви, без изузетка, брину о својим младунцима. Што, на крају крајева, представља инстинктивно понашање које омогућује одржање врсте.

Сисари брину о својим младима док исти не достигну зрелост. Сличност са људима постоји у већој или мањој мери. Али, у животињском свету не постоји врста у којој младунче које није остварило зрелост преузима вођство и бива супериорније у односу на родитеља. Идеја о младунчета тигра које се претећи усмерава ка оцу, о младунчету гориле које неколико пута удара своју мајку - не постоји у животињском свету.

Психолог Невена Ловринчевић даје одговор на питање због чега родитељи немају ауторитет над децом - јер су га се својевољно одрекли.

Да ли смо се, због еволуције, претерано закомпликовали?

Да ли су нас силна питања и дилеме око тога ко је, зашто и у којој мери ауторитет у породици одвела на погрешан пут, па смо се изгубили на сопствену штету и штету детета? Није ли време да се присетимо тога да је питање ауторитета једноставније него што нам се чини?

За ауторитет над нашом децом нам није потребна ничија сагласност нити одобрење - а данас га тражимо у својој околини.

Кад постанемо свесни чињенице да је цела идеја о детету као неком ко доноси одлуке и од кога стрепимо, не знајући како да задобијемо ауторитет, у суштини апсурдна, неке одлуке ће нам лакше пасти.

Која врста родитеља је у проблему?

1. Родитељи који не мисле да имају било какав проблем или сматрају да је питање ауторитета без значаја

Они најчешће уживају у свом малом „диктатору“. Недостатак сопственог ауторитета објашњавају тиме да им је то небитно ("ја сам са својим дететом пријатељ и ми смо равноправни"), или тиме да не желе детету да наметну свој ауторитет ("не желим да фрустрирам своје дете") или дететовим посебним особинама ("он је таква личност, зна шта хоће и не смирује се док то не добије").

2. Родитељи који нису задовољни недостатком свог ауторитета и желе то да промене

Они су често свесни тога да проблем који имају оптерећује не само њих саме већ и дете. Обично за собом имају неуспешне покушаје враћања ауторитета неефикасним методама (викањем, уценама, разговорима, убеђивањем, батинама итд.), које додатно нарушавају поверење, а проблем ауторитета не решавају.

При томе није реткост да је и однос између самих родитеља нарушен због постојећих тешкоћа. Такви родитељи понекад, сасвим погрешно, верују да је ситуација у којој се налазе махом тешка њима, али да је дете таквом ситуацијом задовољно и да „добија оно што хоће“.

- Када је у питању ауторитет у породици који је лоше уређен толико да ремети њено нормално функционисање и негативно утиче на све чланове породице, време је да се запитамо - да ли је проблем у нама? - истиче психолог Невена.

Родитељи из прве групе веома су често заведени веровањем у „једнакост“ с дететом. Наравно да је прича о једнакости замка која је само увијена у обланде истих права, поштовања, пријатељства, итд. Искарикиран однос једнакости, у којем се петогодишњаку омогућује да доноси непримерене одлуке, представља све – само не једнакост и поштовање дечјих права.

Дакле, родитељи немају ауторитет искључиво зато што су га се, свесно или несвесно, сами одрекли.

Родитељима који нису задовољни поделом моћи у породици свакако ће лакнути када увиде да родитељски ауторитет јесте нешто на шта они имају право, али и што је њихова обавеза, те да постоје ефикасни начини помоћу којих могу поново да стекну ауторитет.