ZAŠTO RODITELJI GUBE AUTORITET NAD DECOM Psiholozi imaju odgovor na ovo pitanje i NEĆE VAM SE DOPASTI

Ukoliko je preslab - dete može da stekne osećaj nepoznavanja granica; ukoliko je prejak - u njemu može da se razvije ili otpor ili preterana submisivnost.

Pa, koja je zdrava granica? Zašto se čini da su roditelji u 21. veku sve dalje i dalje od disciplinovanja svoje dece?

Ako uzmemo u obzir činjenicu da na Zemlji postoji između tri i trideset miliona životinjskih vrsta, od kojih su 5.000 sisari - posmatrajući isključivo njih videćemo da svi, bez izuzetka, brinu o svojim mladuncima. Što, na kraju krajeva, predstavlja instinktivno ponašanje koje omogućuje održanje vrste.

Sisari brinu o svojim mladima dok isti ne dostignu zrelost. Sličnost sa ljudima postoji u većoj ili manjoj meri. Ali, u životinjskom svetu ne postoji vrsta u kojoj mladunče koje nije ostvarilo zrelost preuzima vođstvo i biva superiornije u odnosu na roditelja. Ideja o mladunčeta tigra koje se preteći usmerava ka ocu, o mladunčetu gorile koje nekoliko puta udara svoju majku - ne postoji u životinjskom svetu.

Psiholog Nevena Lovrinčević daje odgovor na pitanje zbog čega roditelji nemaju autoritet nad decom - jer su ga se svojevoljno odrekli.

Da li smo se, zbog evolucije, preterano zakomplikovali?

Da li su nas silna pitanja i dileme oko toga ko je, zašto i u kojoj meri autoritet u porodici odvela na pogrešan put, pa smo se izgubili na sopstvenu štetu i štetu deteta? Nije li vreme da se prisetimo toga da je pitanje autoriteta jednostavnije nego što nam se čini?

Za autoritet nad našom decom nam nije potrebna ničija saglasnost niti odobrenje - a danas ga tražimo u svojoj okolini.

Kad postanemo svesni činjenice da je cela ideja o detetu kao nekom ko donosi odluke i od koga strepimo, ne znajući kako da zadobijemo autoritet, u suštini apsurdna, neke odluke će nam lakše pasti.

Koja vrsta roditelja je u problemu?

1. Roditelji koji ne misle da imaju bilo kakav problem ili smatraju da je pitanje autoriteta bez značaja

Oni najčešće uživaju u svom malom „diktatoru“. Nedostatak sopstvenog autoriteta objašnjavaju time da im je to nebitno ("ja sam sa svojim detetom prijatelj i mi smo ravnopravni"), ili time da ne žele detetu da nametnu svoj autoritet ("ne želim da frustriram svoje dete") ili detetovim posebnim osobinama ("on je takva ličnost, zna šta hoće i ne smiruje se dok to ne dobije").

2. Roditelji koji nisu zadovoljni nedostatkom svog autoriteta i žele to da promene

Oni su često svesni toga da problem koji imaju opterećuje ne samo njih same već i dete. Obično za sobom imaju neuspešne pokušaje vraćanja autoriteta neefikasnim metodama (vikanjem, ucenama, razgovorima, ubeđivanjem, batinama itd.), koje dodatno narušavaju poverenje, a problem autoriteta ne rešavaju.

Pri tome nije retkost da je i odnos između samih roditelja narušen zbog postojećih teškoća. Takvi roditelji ponekad, sasvim pogrešno, veruju da je situacija u kojoj se nalaze mahom teška njima, ali da je dete takvom situacijom zadovoljno i da „dobija ono što hoće“.

- Kada je u pitanju autoritet u porodici koji je loše uređen toliko da remeti njeno normalno funkcionisanje i negativno utiče na sve članove porodice, vreme je da se zapitamo - da li je problem u nama? - ističe psiholog Nevena.

Roditelji iz prve grupe veoma su često zavedeni verovanjem u „jednakost“ s detetom. Naravno da je priča o jednakosti zamka koja je samo uvijena u oblande istih prava, poštovanja, prijateljstva, itd. Iskarikiran odnos jednakosti, u kojem se petogodišnjaku omogućuje da donosi neprimerene odluke, predstavlja sve – samo ne jednakost i poštovanje dečjih prava.

Dakle, roditelji nemaju autoritet isključivo zato što su ga se, svesno ili nesvesno, sami odrekli.

Roditeljima koji nisu zadovoljni podelom moći u porodici svakako će laknuti kada uvide da roditeljski autoritet jeste nešto na šta oni imaju pravo, ali i što je njihova obaveza, te da postoje efikasni načini pomoću kojih mogu ponovo da steknu autoritet.