ИНТЕРВЈУ
Водитељка КРИСТИНА РАДЕНКОВИЋ открива све О ПРЕДСТОЈЕЋОЈ „ПЕСМИ ЗА ЕВРОВИЗИЈУ”: „Између наде, узбуђења и адреналина”
Добро познато лице Радио-телевизије Србије, Кристина Раденковић, водиће нас и ове године кроз музичко такмичење „Песма за Евровизију” (ПЗЕ), које ће бити одржано од 25. до 28. фебруара.
Овога пута, међутим, изостаће из чувеног „грин рума” у којем је претходних година дочекивала све потенцијалне представнике Србије на „Евровизији” заједно са Стефаном Поповићем и са њима водила занимљиве разговоре. Кристину ћемо овога пута уз Драгану Косјерину Пердув гледати на великој сцени све три вечери фестивала. Кристина је, иначе, своју каријеру започела на великој сцени тадашње „Беовизије” 2008. године, након што је одабрана на конкурсу „Европско лице”. У разговору за „Дневников” ТВ магазин Кристина Раденковић открива колико се радује новом кругу „Песме за Евровизију” и да ли из године у годину све више и у њој, баш као и у гледаоцима, расте еуфорија и интересовање за такмичаре, али и за шоу који вредно припремају.
– Свака година доноси нешто ново и узбудљиво, како за нас који радимо на фестивалу, тако и за гледаоце који с нестрпљењем прате такмичење. Осећај је готово као пред финале спортског првенства - еуфорија расте, фаворити се издвајају, а атмосфера постаје све интензивнија. „Песма за Евровизију” је више од музичког такмичења - окупља људе, буди емоције и доноси неке незаборавне тренутке. И ове године читав тим је уложио много труда да публици пружи спектакл какав заслужује – прича на почетку интервјуа за наш лист популарна водитељка.
Овогодишња „Песма за Евровизију“ биће, како је то РТС најавио, својеврсна ода уметности са поруком да је сваки човек уметничко дело. Како ће то изгледати на сцени и како је замишљено такмичење овога пута?
– Овогодишњи ПЗЕ биће славље уметности са снажном поруком да је сваки човек уметничко дело. Сцена ће одисати креативношћу и естетиком, сваки наступ биће пажљиво осмишљен да одрази причу и стил извођача. Публику очекује визуелни спектакл јер ће сценски наступи бити право уметничко искуство са снажним порукама и иновативним решењима.
Ове године нећемо вас гледати у чувеном „грин руму”. Шта је оно најдрагоценије што сте научили радећи „иза сцене”, али пред камерама у живом програму овог фестивала, који неминовно захтева константну концетрацију?
– „Грин рум” ми је био једно од омиљених места, јер сам имала прилику да будем уз извођаче у тренуцима када су најемотивнији - између наде, узбуђења и адреналина. Радити у таквом окружењу значи да стално морате бити у фокусу, да ослушкујете тренутак и прилагођавате се ситуацији, јер су реакције такмичара често непредвидиве. Та динамика је непроцењиво искуство, јер вас учи како да будете спонтани, али истовремено професионални.
Успевате ли да, као гледалац, добро процените потенцијалне победнике на „Песми за Евровизију” а погађате ли и оне који тријумфују на самој „Евровизији”?
– Постоје песме које публику освоје на прво слушање и оне за које гледаоци мисле да ће сигурно победити, а онда се догоди да жири и публика изаберу другачије. Лично, углавном погодим фаворита, али због свега горе наведеног ПЗЕ има чар - увек доноси нека изненађења. Што се саме „Евровизије” тиче, ту је још теже предвидети победника јер много фактора утиче на коначан резултат.
„Евровизија” је код нас, рекло би се, веома важна тема разговора, па се месецима унапред о њој у јавности и медијима дискутује, а исто је и са националним избором за српског представника. Шта мислите шта је то што публику толико интригира па с великим жаром прати фестивал, али и захтевима намеће сталне иновације?
– „Евровизија” је део наше поп културе и нешто што се не прати само из године у годину, већ се о њој прича месецима унапред. Свака земља доживљава ово такмичење на свој начин, али код нас постоји посебна емоција и страст. Људи воле да буду део нечег великог, да навијају, анализирају и расправљају о свему - од песама и наступа до сценског наступа и стратегије гласања. То је такмичење у којем музика, спектакл и емоције иду руку под руку, а управо та комбинација држи пажњу публике и стално нас тера да иновирамо и освежавамо концепт.
Нови Сад је и даље мој дом
Враћате ли се радо Новом Саду и имате ли и даље места која у вама пробуде најснажније успомене на родни град?
– Нови Сад је и даље мој дом у срцу и сваки пут када се вратим осећам тај посебни мир и носталгију. Има неколико места која су ми и даље омиљена - Петроварадинска тврђава, Дунавска улица, али и улице којима сам некада свакодневно пролазила, викендица на Фрушкој гори… Сваки повратак у Нови Сад је посебан, јер ме подсећа на детињство, прве кораке и све те лепе тренутке које носим са собом.
Од 2012. године део сте и велике „Слагалице”, којој гледаоци из вечери у вече поклањају највећу гледаност. Како, пак, објашњавате потребу гледалаца да током квиза и сами у њему учествују и у домовима се надмећу међу собом?
– „Слагалица” је постала део вечерње рутине многих породица, а оно што је чини посебном јесте управо тај осећај заједничког учествовања. Људи воле изазове, воле да тестирају своје знање и такмиче се - било са такмичарима у студију, било међусобно код куће. То је квиз који истовремено едукује и забавља, а мислим да су то разлози због којих је публика уз „Слагалицу” већ деценијама.
Имате ли и даље тренинге са лекторима овог квиза и успевате ли да правилно акцентовање, које се водитељима неретко спочитава на друштвеним мрежама, пренесете и у свакодневни говор када се угасе камере?
– Рад са лекторима је важан део припреме за сваки квиз, јер ми као водитељи имамо одговорност да негујемо правилан језик. Наравно, акцентовање је увек тема расправе и разумем да је публика на то осетљива. Трудим се да оно што научим на снимањима пренесем и у свакодневни говор, али ми неретко не иде. Ипак, радим на томе да се усавршавам.
Публици се допада ваш тон и приступ кандидатима у квизу „Стигни ме ако знаш”, који је често на граници ироније, а својевремено сте изјавили да сте „и фини како би гледаоци очекивали да га водите”. Колико је на почетку било тешко да пронађете меру којом би требало да водите кандидате кроз ову игру знања?
– Пронаћи праву меру у вођењу квиза није било лако. „Стигни ме ако знаш” је динамична игра у којој је важна брзина, концентрација, али и атмосфера. Од почетка ми је било јасно да не желим да будем строга, већ да се кроз хумор и благу иронију створи опуштенија атмосфера, али да при томе задржим поштовање према кандидатима и њиховом знању. Мислим да је управо та равнотежа оно што је публика препознала и што квизу даје додатну драж.
Владимир Бијелић
