okoTVoko: Nema signala

I videlo se koliko je to paralelna stvarnost. Najbolji je bio prenos na TV Grand u kom se bez šminke sve videlo. „Čija je ono zvijezda”,  zapevaše na proslavi 80. rođendana Crvene zvezde. Zapevali su Zdravko Čolić, Bajaga i Željko Joksimović, gledao sam na K1. 

Na „Dori” se nisu proslavili. Pobedio je Hercegovac iz Mostara, Marko Bošnjak. On je svojevremeno učestvovao u „Pinkovim zvezdicama”. Sećam se kad su Milan Stanković, Goca Tržan, Jelena Tomašević i Leontina plakali kad je pevao „Što te nema”. 

Marko je to otpevao drugačije nego Amira Medunjanin i Jadranka Stojaković. To je bilo daleke 2017. godine. Njegova pobednička pesma za „Evroviziju” ima nešto demonsko u sebi.

Priznajem, ne sviđa mi se kao pesma Bejbi Lazanje, kao što mi se ne sviđa ni kada „Magazin” peva na engleskom bez Rozge. To nije „Magazin”. Ali, zabava je samo slika mračnog sveta u kome živimo i koji se ne može lako prevazići.

Ubiše se oni silni geopolitički analitičari u jutarnjim programima da nas ubede da će biti bolje, ali... slaba vajda. Sa televizija dolaze strašne poruke. 

Jedna od poruka je svakako i ispovest Vedrane Rudan kako umire i kako se bori za goli život i koliko to košta. Liči na ispovesti Marine Tucaković i Isidore Bjelice koje smo prerano zaboravili. 

Ode čovek na televiziju umesto kod psihoterapeuta ili kod popa na ispovest. Mislim da je to hrabar čin za onog koji to može, a da je teško za onog ko to treba da gleda. 

Vedrana Rudan je rekla da umire i da odlazi na područje bez signala. Trebalo je da dođe do ove situacije da shvati da na svetu možda negde i postoje dobri ljudi, a da ih ima posebno u Srbiji. 

Stravično je gledati televiziju ovih dana kada je došlo lepo vreme i proleće. Gleda ko mora. Toliko je smrti, loših vesti, odlazaka velikana. Ne postoji više ni festival ni događaj koji će oraspoložiti publiku.

Kad samo vratimo film pre dvadeset, trideset godina bilo je mnogo, mnogo lepše. Gledao sam na Astroteleviziji - čekaju nas astro kvadrati i dve retroplanete. Nikada neće biti teže, a mislili smo da smo sve teške vesti videli. 

I dok neke televizije tamburaju, druge mlate praznu slamu, treće su dosadne i anemične. U pravu je bila Ceca kada je ispred Popovićevog doma, nakon njegove smrti, okupljenim novinarima rekla: „Aman, gde će vam duša? Pustite porodicu da ožali svoje najmilije”. Kažu silni televizijski novinari: „Šta ćemo, moramo”. Gde će vam duša?! 

Ne znam, čini mi se da, posle svega što sam učio o etici, postulatima ove profesije, nakon trideset godina karijere, četiri godine studiranja u najtežim devedesetim godinama, nikad nisam prisustvovao gorim medijskim vremenima.

Pošto sam neko ko je diplomirao na kolumnama Aleksandra Tijanića, Bogdana Tirnanića, Stojana Cerovića, Petra Lukovića, Mirjane Bobić mogu samo da posvedočim da su postojala mnogo bolja vremena kada je u pitanju naša profesija. Meni se čini da ima signala, ali da znanja i pameti nema. 

I, da, retko da sam sreo nekog raspoloženog kolegu koji prati šou-biz. Raspoloženi su narcisi i i oni koji su stalno u nekom ego tripu. Blago takvima. Davno je Marina Tucaković za Džeja napisala: „Blago onom ko rano poludi”. Onaj ko na mrežama gleda inserte iz naših televizijskih programa uveriće se u tačnost te rečenice. Činjenica je da će neko da ode na neko bolje mesto, ali će uvek biti signala da javi tu vest.

Aleksandar Filipović