okoTVoko: Drvo života

Nova pesma Zlatana Stipišića Džibonija „Drvo” bila je inspiracija Ani Bekuti za govor na komemoraciji Saše Popovića. Deo pesme kaže ovako: „Tijelo zemlji nek je zrno, duša preseli u drvo, u tišinu svojih godova kao paučina ispletena. Sva su lica, sva imena samo svijetla noćnih brodova... mogu biti bor na vjetru, sam u mraku, sam na svijetlu, drvo u tišini šume, jer me šume sve razume.

Mogu biti to što jesam, zabludama svojim tesan, živo drvo ispod kore, čekam ruke da me stvore da bih bio veslo broda spokojan kraj divljih voda, šibice što noću vide, bijeli štap što zna gdje ide. Biti jedna od dasaka koja oda hod koraka, odškrinuta vrata sobe puštam svijetlo što te zove k meni”...  

Ana Bekuta, kao jedna od retkih intelektualaca na našoj estradi koja čita, razmišlja o duhovnosti i suočila se sa smrću voljene osobe, veoma je dobro prepoznala ovo muzičko remek-delo. 

Džiboni je prošle nedelje na jednom čenejskom salašu u uskom krugu prijatelja, kolega i književnika promovisao knjigu „Drvo“, zbirku tekstova nadahnutih njegovim pesmama. Sve je počelo kada su Miljenko Jergović („Udica“) i Dejan Stojiljković („Kiša“) napisali pripovetke inspirisane ovim Stipišićevim numerama.

Urednik i priređivač knjige, književnik Đorđe Matić, došao je na ideju da pozove ljude koji bi mogli da uobliče svoje doživljaje pesama splitskog kantautora. Među njima je, pored profesionalnih pisaca, pesnika i literata, bilo i univerzitetskih profesora, novinara, akademaca, muzičara i likovnih umetnika. 

Na kraju su Đorđe i Džiboni odabrali dvadeset i sedam autora čije su priče objavljene u zbirci „Drvo“. To je susret rokenrola i književnosti, a Džiboni je autentičan pesnik, neko ko mnogo voli salaše, Balaševića i često razmišlja o sudbini Vase Ladačkog. Najprijatnija javna ličnost sa kojom sam se sreo - topao, emotivan Dalmoš koji voli sve nas iz Vojvodine.

Knjiga i pesma su stigle u pravom trenutku. I nije im bila potrebna medijska halabuka da se o tome čuje. To je kantautor zbog kog je publika pešice dolazila na koncerte. Čovek koji nikad nije bežao od medija, ali nije ni trčao da ga jure. Neko ko je uspeo da sačuva dostojanstvo i svoj stav i u teškim vremenima. Moj vršnjak. I dokazao je da bez televizije može, ali i da ne beži od probranih novinara. Daje intervju kad mu se da, jer zna da će njegove pesme ostati „za vijek i vijekova”. 

Autor „Cesarice” i u „Ljubav vjere nemam” priuštio nam je kulturni i medijski događaj, a da se nije reklamirao. U vremenima smrti, odlazaka mnogih ljudi, upravo nam je bila potrebna takva pesma, kao što je „Drvo”. Da pojasnimo, pesma od šest minuta ne može biti klasičan radijski hit, ali može biti molitva, katarza, pročišćenje, uteha. 

I, ova pesma nije nastala slučajno. Priznajem, veliki sam fan lika i dela Zlatana Stipišića Džibonija. Jednom mi je rekao:  „Uvek imaš super okvire za naočare, gde ih nabavljaš”? Pričali smo i o mnogim pevačima narodne muzike jer Gibo zna sve - od Lepe Lukić, Ere Ojdanića do Miroslava Ilića. 

I hvala mu što je napisao ovu pesmu koja nije za svakoga. To je pesma samo za one koje su izgubili neko drago biće spletom sudbinskih okolnosti. I to je samo za one koje razumeju šta je ovo što se oko nas dešava. Zato i nije čudna mentalna veza Ane Bekute i Zlatana Stipišića Džibonija. Jer dosadili su mi plitki, površni mediji i još neki koji imaju hrabrost da se zovu novinarima a brukaju profesiju gde stignu. Zato nam je trebalo „Drvo”, na vojvođanskom salašu, kad su procvetali jorgovani. 

Aleksandar Filipović