ИНТЕРВЈУ
МИЛОШ БИКОВИЋ У ИЗОЛАЦИЈИ! Ово је прави разлог, глумац упозорио: „ТО ЈЕ КЛОПКА 21. ВЕКА”
Јесењи биоскопски репертоар донео нам је праву мистерију - динамичан и узбудљив филм „Изолација”, редитеља и сценаристе Марка Бацковића, са Милошем Биковићем у главној улози.
Ова филмска прича води нас у забачену научну станицу, смештену у напуштеним шумским дубинама, у коју стиже истраживач Јован, којег тумачи Биковић, како би се бавио проучавањем дивљих животиња. На почетку, самоћа му се чини као идеалан бег од цивилизације, али убрзо почињу да га узнемиравају необјашњиви догађаји. Како време пролази, Јован постаје свестан да није сам. Сниман на живописним локацијама планине Тара, овај јединствени трилер води свог главог јунака по танкој граници између параноје и стварности, суочавајући га са застрашујућим открићем које крије мрачну тајну његовог задатка.
У разговору за „Дневников” ТВ магазин глумац Милош Биковић открива да је филм, када се кренуло са снимањем, имао једну замисао, а другу када је завршен, те додао да се развијао заједно са њиховом идејом шта „Изолација” треба да буде. У интервјуу Биковић открива нешто више о порукама овог потпуно другачијег кинематографског дела.
Филм је, рекло би се, на крају озбиљна критика ријалити програма. Шта бисте рекли да једно ријалити друштво, које сви данас живимо, гради?
– Ријалити као ријалити није сам по себи мета овог филма. Ријалити је само погодни формат да се људска природа у једном лошем смислу појави. Ријалити може да буде и нешто што је креативно, као нека врста такмичења попут оних када такмичари иду на неко острво и надмећу се међусобно. То је исто ријалити, а позитиван је, људи се око неких игара и способности окупљају. Проблем је када се људи окупљају и када праве садржаје око нечега што је негативно, око скандала, око нечега што подсећа на борбу гладијатора са лавовима. У тој борби ми сви који шаљемо СМС поруке и бирамо ко ће да испадне, а ко да остане, у улози смо императора, који једне шаље у смрт, а друге пушта да опстану. Исти су механизми, само је мало хуманије у том смислу да нико бар за сада није још увек, бар код нас, настрадао. То је глобалан феномен, а ми се у филму обраћамо људској природи. Проговарамо о томе колико је људска природа жељна допамина, неких хемикалија у крви, адреналина и тог негативног садржаја, па некада дође до тога да је жељна и крви.
Филм приказује и привид изолованости једног човека, који је, испоставиће се, на тацни јавности. Зар то не подсећа у назнакама на Орвела и његову књигу „1984”?
– Јесте! Ми смо изоловани, а константно смо на друштвеним мрежама и у телефонима окружени људима, али смо и усамљени истовремено. Што смо више изложени то смо мање аутентично блиски. Мислим да је то клопка 21. века, па између осталог и томе се овај филм обраћа.
Успевате ли ви приватно да се изолујете у густом распореду који имате?
– Понекад, када одем негде на одмор.
Да ли друштву треба права изолација да се искључи од разних спољашњих фактора?
– Не волим да дајем такву врсту проповеди. Ми смо направили филм, он има неку поруку, а свако може да извуче оно што жели из тога. Не бих да испадне да ја мислим да овом друштву нешто треба или не. Само могу да укажем на нешто што ја видим, а супер је ако неко види нешто што ја нисам или нешто исто или слично.
Да ли је за овакву радњу која нас увлачи у психолошки профил лика потребна емотивна и физичка изолација, како бисте на прави начин ушли у срж личности?
– Не! То су мистификације да ја три месеца живим на пример у бунару. Нема потребе за тим.
Неке сцене деловале су тешке за снимање. Шта је било најтеже у току снимања овог филма?
– Не могу да се сетим ниједне која би била нешто посебно тешка, ако изузмемо неке стандардне ствари попут устајања ујутру и хладноће и то што се мењају четири годишња доба. Највише потешкоћа је било са сценаријем, да га усмеримо тако да главни јунак има почетак, средину и крај.
Како ви посматрате Јованов лук карактера од почетка филма па до краја?
– То је негативна арка, такозвана. Негативни лук. Лик почне као једна врста човека, у једном положају, а завршни на другом психолошком месту, у паду. Он је једна жртва, трагични јунак који је завршио много горе него што је почео.
Какав је Тара јунак у овом филму, будући да му је дала посебну вредност?
– Лепа, мистична, помало застрашујућа, моћна, поражавајућа... Надам се да ће је људи мало више заволети после филма.
Русија је била изазов, а сада друга кућа
Ако је Русија на почетку била изазов вашег пробоја на страно тржиште, шта је онда Кина, чије вам се тржиште полако отвара, будући да сте играли у филму руско-кинеске копродукције?
– Русија је била изазов, а сада друга кућа. Ја сам се тамо одувек осећао као да сам међу својима. Кина је врло једна лепа земља коју посматрам као један изазов и авантура, нешто што бих волео да истражим.
Да ли је филм „Изолација” испунио ваша очекивања?
– Моја очекивања нису битна, искрено. Ми смо се трудили и дали смо све од себе. Ми смо испунили очекивања пред самим собом, е сад, какав је резултат, стварно не могу да кажем нити сам објективан, нити сам позван да о томе говорим, нити је то важно. Једино је важно шта публика мисли о њему.
Навикли смо од вас да играте у филмовима који пружају посебан доживљај гледаоцима. Шта вас интригира да играте у остварењима који нису уобичајени и који померају границе филма?
– Волим ризик, волим када постоји опасност да филм буде на ивици. Ово јесте један такав ризик. Волим да филмови буду необични, привлаче ме они у каквима до сада нисам радио. Па, ето, трудим се да такви филмови буду занимљиви, да буду неочекивани.
Владимир Бијелић
