INTERVJU
MILOŠ BIKOVIĆ U IZOLACIJI! Ovo je pravi razlog, glumac upozorio: „TO JE KLOPKA 21. VEKA”
Jesenji bioskopski repertoar doneo nam je pravu misteriju - dinamičan i uzbudljiv film „Izolacija”, reditelja i scenariste Marka Backovića, sa Milošem Bikovićem u glavnoj ulozi.
Ova filmska priča vodi nas u zabačenu naučnu stanicu, smeštenu u napuštenim šumskim dubinama, u koju stiže istraživač Jovan, kojeg tumači Biković, kako bi se bavio proučavanjem divljih životinja. Na početku, samoća mu se čini kao idealan beg od civilizacije, ali ubrzo počinju da ga uznemiravaju neobjašnjivi događaji. Kako vreme prolazi, Jovan postaje svestan da nije sam. Sniman na živopisnim lokacijama planine Tara, ovaj jedinstveni triler vodi svog glavog junaka po tankoj granici između paranoje i stvarnosti, suočavajući ga sa zastrašujućim otkrićem koje krije mračnu tajnu njegovog zadatka.
U razgovoru za „Dnevnikov” TV magazin glumac Miloš Biković otkriva da je film, kada se krenulo sa snimanjem, imao jednu zamisao, a drugu kada je završen, te dodao da se razvijao zajedno sa njihovom idejom šta „Izolacija” treba da bude. U intervjuu Biković otkriva nešto više o porukama ovog potpuno drugačijeg kinematografskog dela.
Film je, reklo bi se, na kraju ozbiljna kritika rijaliti programa. Šta biste rekli da jedno rijaliti društvo, koje svi danas živimo, gradi?
– Rijaliti kao rijaliti nije sam po sebi meta ovog filma. Rijaliti je samo pogodni format da se ljudska priroda u jednom lošem smislu pojavi. Rijaliti može da bude i nešto što je kreativno, kao neka vrsta takmičenja poput onih kada takmičari idu na neko ostrvo i nadmeću se međusobno. To je isto rijaliti, a pozitivan je, ljudi se oko nekih igara i sposobnosti okupljaju. Problem je kada se ljudi okupljaju i kada prave sadržaje oko nečega što je negativno, oko skandala, oko nečega što podseća na borbu gladijatora sa lavovima. U toj borbi mi svi koji šaljemo SMS poruke i biramo ko će da ispadne, a ko da ostane, u ulozi smo imperatora, koji jedne šalje u smrt, a druge pušta da opstanu. Isti su mehanizmi, samo je malo humanije u tom smislu da niko bar za sada nije još uvek, bar kod nas, nastradao. To je globalan fenomen, a mi se u filmu obraćamo ljudskoj prirodi. Progovaramo o tome koliko je ljudska priroda željna dopamina, nekih hemikalija u krvi, adrenalina i tog negativnog sadržaja, pa nekada dođe do toga da je željna i krvi.
Film prikazuje i privid izolovanosti jednog čoveka, koji je, ispostaviće se, na tacni javnosti. Zar to ne podseća u naznakama na Orvela i njegovu knjigu „1984”?
– Jeste! Mi smo izolovani, a konstantno smo na društvenim mrežama i u telefonima okruženi ljudima, ali smo i usamljeni istovremeno. Što smo više izloženi to smo manje autentično bliski. Mislim da je to klopka 21. veka, pa između ostalog i tome se ovaj film obraća.
Uspevate li vi privatno da se izolujete u gustom rasporedu koji imate?
– Ponekad, kada odem negde na odmor.
Da li društvu treba prava izolacija da se isključi od raznih spoljašnjih faktora?
– Ne volim da dajem takvu vrstu propovedi. Mi smo napravili film, on ima neku poruku, a svako može da izvuče ono što želi iz toga. Ne bih da ispadne da ja mislim da ovom društvu nešto treba ili ne. Samo mogu da ukažem na nešto što ja vidim, a super je ako neko vidi nešto što ja nisam ili nešto isto ili slično.
Da li je za ovakvu radnju koja nas uvlači u psihološki profil lika potrebna emotivna i fizička izolacija, kako biste na pravi način ušli u srž ličnosti?
– Ne! To su mistifikacije da ja tri meseca živim na primer u bunaru. Nema potrebe za tim.
Neke scene delovale su teške za snimanje. Šta je bilo najteže u toku snimanja ovog filma?
– Ne mogu da se setim nijedne koja bi bila nešto posebno teška, ako izuzmemo neke standardne stvari poput ustajanja ujutru i hladnoće i to što se menjaju četiri godišnja doba. Najviše poteškoća je bilo sa scenarijem, da ga usmerimo tako da glavni junak ima početak, sredinu i kraj.
Kako vi posmatrate Jovanov luk karaktera od početka filma pa do kraja?
– To je negativna arka, takozvana. Negativni luk. Lik počne kao jedna vrsta čoveka, u jednom položaju, a završni na drugom psihološkom mestu, u padu. On je jedna žrtva, tragični junak koji je završio mnogo gore nego što je počeo.
Kakav je Tara junak u ovom filmu, budući da mu je dala posebnu vrednost?
– Lepa, mistična, pomalo zastrašujuća, moćna, poražavajuća... Nadam se da će je ljudi malo više zavoleti posle filma.
Rusija je bila izazov, a sada druga kuća
Ako je Rusija na početku bila izazov vašeg proboja na strano tržište, šta je onda Kina, čije vam se tržište polako otvara, budući da ste igrali u filmu rusko-kineske koprodukcije?
– Rusija je bila izazov, a sada druga kuća. Ja sam se tamo oduvek osećao kao da sam među svojima. Kina je vrlo jedna lepa zemlja koju posmatram kao jedan izazov i avantura, nešto što bih voleo da istražim.
Da li je film „Izolacija” ispunio vaša očekivanja?
– Moja očekivanja nisu bitna, iskreno. Mi smo se trudili i dali smo sve od sebe. Mi smo ispunili očekivanja pred samim sobom, e sad, kakav je rezultat, stvarno ne mogu da kažem niti sam objektivan, niti sam pozvan da o tome govorim, niti je to važno. Jedino je važno šta publika misli o njemu.
Navikli smo od vas da igrate u filmovima koji pružaju poseban doživljaj gledaocima. Šta vas intrigira da igrate u ostvarenjima koji nisu uobičajeni i koji pomeraju granice filma?
– Volim rizik, volim kada postoji opasnost da film bude na ivici. Ovo jeste jedan takav rizik. Volim da filmovi budu neobični, privlače me oni u kakvima do sada nisam radio. Pa, eto, trudim se da takvi filmovi budu zanimljivi, da budu neočekivani.
Vladimir Bijelić
