КСЕНИЈА ЈЕ ПРВА СРПКИЊА ДОКТОР НАУКА Понижавали је, хапсили и прогањали; Данас јој се ни за гроб не зна; Ово је њена ТУЖНА СУДБИНА
Пошто је дипломирала чисту филозофију са класичним језицима на Београдском универзитету, Ксенија је одбранила докторат са највишом оценом. Имала је 28 година.
За докторски рад узела је дело Ђордана Бруна и по целој Европи трагала за ретким књигама о њему. Свој докторски рад бранила је у комисији у којој је био и Милутин Миланковић.
Ксенија Атанасијевић је била прва доценткиња и прва жена која је докторирала на Београдском универзитету 1922. године. Рођена је у Београду 5. фебруар 1894. године као шесто дете угледног лекара, управника Опште болнице Светозара Атанасијевића.
Ксенијина мајка Јелена, из београдске свештеничке породице и сестричина председника београдске општине Аћима Чумића, умрла је после порођаја од сепсе. Када је имала 12 година, умире јој и отац, па је бригу о Ксенији преузела њена маћеха, наставница Више женске школе Софија Атансијевић, с којом је Ксенија живела до краја њеног живота.
Блиски пријатељи били су јој Надежда Петровић, за коју је тад већ могло да се наслути да ће постати сликарка светског гласа, као и њен брат Растко, велико име поезије.
Ксенија је матурирала је у Државној женској гимназији 1912. године, а стекла је и основно музичко образовање, свирала је клавир. Исте године је уписала филозофију 1912. године на Филозофском факултету у Београду. Зоран Пеневски, аутор романа о Ксенији Атанасијевић рекао је да је „Ксенија врло рано знала шта је занима, већ око своје дванаесте године знала да је то филозофија".
Пошто је дипломирала чисту филозофију са класичним језицима на Београдском универзитету, Ксенија је одбранила докторат са највишом оценом. Имала је 28 година. За докторски рад узела је дело Ђордана Бруна и по целој Европи трагала за ретким књигама о њему. Свој докторски рад бранила је у комисији којом су председавали професор Петронијевић, али и Милутин Миланковић и Веселин Чајкановић.
Говорила је француски, немачки, енглески, руски, служила се италијанским, а изузетно је познавала грчки и латински.
У октобру 1923. у својој тридесетој години изабрана је за доцента филозофије на Филозофском факултету, и тиме је била прва жена која је добила универзитетску катедру у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Неке колеге су је топло примиле, али се већина противила њеном постављању. Етнолог Тихомир Ђорђевић упозорио ју је на оно што је чека речима: "Честитам, госпођице, ушли сте у пакао".
Неколико месеци пре избора у звање доцента, током једне од расправа на Универзитету, професор Милош Тривунац је рекао: “Има крајева у Србији где жене љубе у руку млађе мушкарце, а ви хоћете да дате катедру доцента једној младој девојци!”
Колеге професори су је омаловажавали на све начине, прогласили су је и плагијатором. Подметања, понижавања, оговарања, то је била свакодневица Ксеније Атанасијевић. Упркос свему, неуморно је радила, држала предавања, писала за стране научне часописе. Док су јој на њеном факултету оспоравали стручност, из Лондона је стигла вест да је "Енциклопедија Британика" уврстила њен докторат међу вредне радове за проучавање лика и дела Ђордана Бруна о чијем делу је писала докторски рад.
Ксенији је ментор био славни професор Бранислав Петронијевић, филозоф, математичар и палеонтолог, признат у европским научним круговима. Он Ксенију открива као велики таленат и неформално је проглашава својом наследницом. Међутим, чаршија прве половине 20. века није праштала успех, поготов не успех једне жене, па су се рашириле гласине о њеној наводној љубавној вези са професором Петронијевићем.
Ксенија је врло брзо претрпела прогон са Универзитета, на основу лажне оптужбе за плагијат. Њене колеге истицале су да је Ксенија у једном предавању на Коларцу поменула извесни извор, не цитирајући га јасно, па је на тај начин постала плагијатор. На основу овога, они организују гласање за избацивање професорке Атанасијевић с Универзитета - с катедре Философског факултета је уклоњена 24. октобра 1935. Професор Петронијевић је, у жељи да оповргне гласине, учествовао у њеном прогону.
Ксенија је, већ уморна од непрестаних борби са ветрењачама, 1936. године одустала од каријере на универзитету.
За време Другог светског рата, Ксенија је наставила са радом. Одбила је да потпише чувени Апел београдских интелектуалаца. Штавише, пре рата писала је против нацизма и бранила Јевреје, па је Гестапо хапси. Нацисти су начули да је имала везе са Јеврејима, а радило се о томе да је у просторијама Јеврејског дома држала предавање о јеврејској средњовековној филозофији, наводи Пеневски.
После завршетка рата, хапсила је и ОЗНА, а њен бивши колега професор Недељковић за њу је чак тражио смртну казну. Из комунистичког затвора је изашла лишена грађанских права, а све њене књиге стављене су на црну листу и биле су забрањене. Наставила је анонимно да ради и припрема трећи том свог животног дела "Филозофски фрагменти". Тај рукопис није никада пронађен.
Умрла је 1981, у својој 88. години. Сахрањена је на београдском Новом гробљу са супругом Миланом Марковићем. Крајем 1980-их, њена гробница је уништена, а гробно место прекопано и продато новим власницима. Није јој било дозвољено да почива у миру.
Једино обележје у Београду о првој жени која је докторила на Београдском универзитету данас је у улици Господар Јовановој број 49. На кући је постављена табла на којој пише „Ксенија Атанасијевић (1894 - 1981) филозофкиња, феминисткиња, пацифисткиња и антифашисткиња, од 1940. до 1981. године живела је у овој кући“.“Суштински је тачно да су је мушкарци потисли са Универзитета јер би тиме доказали интелектуалну равноправност жена, али постоји ту сигурно још неколико зачкољица. Ксенија је, за мушку (и масонску) клику, била прилично некооперативна. Као слободни мислилац, могла би да их критикује без задршке и колегијалног додворавања јер се она држала искључиво професионалних принципа и знања, што би значило да сви професори морају да буду и активнији и одговорнији према свом послу. А као индивидуалац, она се није дружила приватно са колегама, тим пре што ју је пратила сенка да је њен успех само одраз љубавне везе са професором Браниславом Петронијевићем, који је открио њен таленат и неформално је прогласио својом наследницом", рекао је Зоран Паневски.
Ксенија Атанасијевић је пример неког ко је другачији, ко се издваја и ко због тога није прихваћен, али неће да изневери себе и прилагоди се већини. До краја живота остала је поносна и ходала високо уздигнуте главе.
“Прича о Ксенији Атанасијевић је прича о страдању мислеће индивидуе која се држи својих моралних начела. Јер, ако сте принципијелни, талентовани и мудри, или ћете бити заборављени, или ће вас докачити сечиво уравниловке неталентованих малограђана", закључио је Зоран Паневски.