МИСТЕРИЈА САТУРНА – Ванземаљци или шала природе – откуд лед од амонијака на овој планети

Застрашујуће мегаолује, које обавијају читаву планету, нису неубичајене на Сатурну. Називају се и "Велике беле мрље", оне еруптирају сваких 20 или 30 година на северној хемисфери планета и бесне без престанка месецима. Астрономи су уочили шест од ових планетарних олуја, отако посматрају ову планету од 1876. године.

Најновија олуја погодила је Сатурн у новембру 2010. године, када је НАСА-ина свемирска летелица Касини случајно кружила око планете, ухвативши поглед из првог реда свих 200 дана мегаолује, колико је трајала. Ново истраживање епске олује из 2010. године показало је да је тих 200 дана грмљавине било само неколико капи у пуно већој, чуднијој метеоролошкој чаши.

Према недавним скенирањима радиотелескопа, утицаји мегаолује које су еруптирале на Сатурну пре више од 100 година и данас су видљиви у атмосфери планете, а иза себе су оставили постојане хемијске аномалије које научници не могу у потпуности да објасне.

Другим речима, иако мегаолуја нестане с видика, њен утицај на Сатурново време траје вековима. "Већину времена Сатурнова атмосфера голим оком изгледа магловито и без обележја, за разлику од Јупитерове шарене и живахне атмосфере", написали су истраживачи у студији објављеној 11. августа у часопису Сциенце Адванцес. "Ова се слика мења када гледамо Сатурн помоћу радио ока."

Користећи радиотелескоп Very Ларге Array у Новом Мексику, аутори студије провирили су кроз измаглицу Сатурнове горње атмосфере, надајући се да ће пронаћи хемијске остатке огромне мегаолује из 2010. године. Уместо тога, пронашли су трагове свих шест забележених мегаолуја, од којих је прва погодила пре више од 130 година, као и потенцијално нову олују која никада пре није забележена.

Видљиви само у радиоталасним дужинама, ти су остаци попримили облик великих аномалија. Наиме, Сатурнов највиши слој облака састоји се углавном од облака амонијака и леда. Али у радијским проматрањима, истраживачи су видели подручја неочекивано ниских концентрација амонијака тачно испод овог слоја облака, у подручјима повезаним с прошлим олујама. У међувремену, стотинама миља испод истих атмосферских подручја, концентрација амонијака је много виша од нормалне.

Према ауторима студије, чини се да мегаолује покрећу неки мистериозни процес транспорта амонијака који вуче амонијак из Сатурнове горње атмосфере у дубине доње атмосфере — вероватно у облику кише са градом, а све састављено од амонијака, и све то пада кроз атмосферу пре поновног испаравања, преноси Ливе Сциенце.

Чини се да овај процес траје стотинама година пошто олуја видљиво нестане, написали су истраживачи. Док механизми који стоје иза ових атмосферских аномалија и иза Сатурнових мегаолуја остају мистерија, њихово даље проучавање могло би да се прошири не само наше разумевање о томе како настају џиновске планете, већ и о томе шта покреће олујне системе као што су Сатурнове Велике беле пеге и Јупитерова још већа Велика црвена мрља.