MISTERIJA SATURNA – Vanzemaljci ili šala prirode – otkud led od amonijaka na ovoj planeti

Zastrašujuće megaoluje, koje obavijaju čitavu planetu, nisu neubičajene na Saturnu. Nazivaju se i "Velike bele mrlje", one eruptiraju svakih 20 ili 30 godina na severnoj hemisferi planeta i besne bez prestanka mesecima. Astronomi su uočili šest od ovih planetarnih oluja, otako posmatraju ovu planetu od 1876. godine.

Najnovija oluja pogodila je Saturn u novembru 2010. godine, kada je NASA-ina svemirska letelica Kasini slučajno kružila oko planete, uhvativši pogled iz prvog reda svih 200 dana megaoluje, koliko je trajala. Novo istraživanje epske oluje iz 2010. godine pokazalo je da je tih 200 dana grmljavine bilo samo nekoliko kapi u puno većoj, čudnijoj meteorološkoj čaši.

Prema nedavnim skeniranjima radioteleskopa, uticaji megaoluje koje su eruptirale na Saturnu pre više od 100 godina i danas su vidljivi u atmosferi planete, a iza sebe su ostavili postojane hemijske anomalije koje naučnici ne mogu u potpunosti da objasne.

Drugim rečima, iako megaoluja nestane s vidika, njen uticaj na Saturnovo vreme traje vekovima. "Većinu vremena Saturnova atmosfera golim okom izgleda maglovito i bez obeležja, za razliku od Jupiterove šarene i živahne atmosfere", napisali su istraživači u studiji objavljenoj 11. avgusta u časopisu Science Advances. "Ova se slika menja kada gledamo Saturn pomoću radio oka."

Koristeći radioteleskop Very Large Array u Novom Meksiku, autori studije provirili su kroz izmaglicu Saturnove gornje atmosfere, nadajući se da će pronaći hemijske ostatke ogromne megaoluje iz 2010. godine. Umesto toga, pronašli su tragove svih šest zabeleženih megaoluja, od kojih je prva pogodila pre više od 130 godina, kao i potencijalno novu oluju koja nikada pre nije zabeležena.

Vidljivi samo u radiotalasnim dužinama, ti su ostaci poprimili oblik velikih anomalija. Naime, Saturnov najviši sloj oblaka sastoji se uglavnom od oblaka amonijaka i leda. Ali u radijskim promatranjima, istraživači su videli područja neočekivano niskih koncentracija amonijaka tačno ispod ovog sloja oblaka, u područjima povezanim s prošlim olujama. U međuvremenu, stotinama milja ispod istih atmosferskih područja, koncentracija amonijaka je mnogo viša od normalne.

Prema autorima studije, čini se da megaoluje pokreću neki misteriozni proces transporta amonijaka koji vuče amonijak iz Saturnove gornje atmosfere u dubine donje atmosfere — verovatno u obliku kiše sa gradom, a sve sastavljeno od amonijaka, i sve to pada kroz atmosferu pre ponovnog isparavanja, prenosi Live Science.

Čini se da ovaj proces traje stotinama godina pošto oluja vidljivo nestane, napisali su istraživači. Dok mehanizmi koji stoje iza ovih atmosferskih anomalija i iza Saturnovih megaoluja ostaju misterija, njihovo dalje proučavanje moglo bi da se proširi ne samo naše razumevanje o tome kako nastaju džinovske planete, već i o tome šta pokreće olujne sisteme kao što su Saturnove Velike bele pege i Jupiterova još veća Velika crvena mrlja.