КУЛТУРНA БАШТИНA ВОЈВОДИНЕ - ЗРЕЊАНИН „Правда”, „Мудрост” и „Моћ” опет сјаје

Прихватамо и по једну чашицу његове чувене шљиве. Чеда нам прича о бициклистичкој стази Зрењанин - Темишвар коју ћемо да „оверимо” на пролеће, чим буде у функцији гранични прелаз. Разгледамо зграду Граднске куће, некадашње седиште Торонталске жупаније (од 1779. до 1918).

Златку, Оливери и мени придружује се и Живојин Радловачки из Историјског архива Града Зрењанина који нам прича о историји зграде: Велики пожар 1807. уништио је скоро све куће у Бечкереку, укључујући и стару жупанијску зграду. Радови на изградњи нове зграде започети су 1816, а завршени 1820. године по пројектима архитекте Јосифа Фишера.

Жупанијској згради су додати лево и десно крило, фасада јој је модернизована у стилу необарока, додат нови балкон, кров јој је покривен Жолнаи црепом и модерна опрема као електрична енергија и телефонска линија. У то време, она је била најмодернија зграда у јужном делу Угарске. Главно степениште је украшено са три витража, који приказују персонификације „Правде“, „Мудрости“ и „Моћи“. Витражи су били оштећени у великом невремену у лето 2003, али су поправљени и враћени у првобитно стање.

У холу испред Барокне сале у којој смо пре пар година одржали промоцију књиге „Изгубљени у равници”, налази се сатни механизам који покреће три сата, један на Градској кући и два у њој. На жалост,  механизам већ неко време није у функцији.

Одлазимо у Жупанијску башту, иза Градске куће, ту десно, показује Радловачки, налази се објекат у којем су за време окупације 1941-1944. Немци мучили затворене комунисте и родољубе. Тортуру је предводио Јурај Шпилер по чијем лику је направљен Шицер из серије „Салаш у Малом риту”.

Када су мађарске окупационе снаге 13. априла 1941. ушле и окупирале Нови Сад, одмах сутрадан почео је прогон и убијање српског становништва али и полицијских и војних службеника ранијих власти. Међу ухапшенима се нашао и Јурај Шпилер, као високи полицијски официр. Он је био осуђен на смрт и изведен на стрељање. Рањен, сакрио се иза мртвих и покушао да побегне, али је ухваћен. На интервенцију фолксдојчера пуштен је и одведен у болницу.

Пошто је као полицијски службеник учествовао у прогону усташа, после оснивања НДХ, усташе су тражиле од Мађара да им испоруче Шпилера. Да бих избегао изручење усташама, Шпилер је од фолксдојчера добио потврду да је Немац, променио своје име у Георг Шпилер, а онда постављен за предстојника полиције у Великом Бечкереку.

Успешан као обавештајац, Шпилер је за само два месеца успео да открије скоро читаву организацију СКОЈа-а у Бечкереку, а потом и да ухапси партизанку Олгу Петров. Олга је стравично мучена у полицијског станици, али када храбра жена ништа није открила, остало им је само да је пошаљу у логор.

На крају рата побегао је у Немачку и предао се Америкацима али је ипак изручен Југославији где му је суђено од 24. новембра до 2. децембра 1948. у Зрењанину пред Кривичним већем Врховног суда Аутономне Покрајине Војводине, којим је председавао судија Петар Варга. „Био сам на суђењу и желео да изблиза видим лице тог монструма који је својом руком додао име мог брата на списак за стрељање. Ничег људског на том лицу: само израз циника, сигурног у своје знање и интелигенцију” - рекао је још 1976. године Дејан Радовановић, тада виши кустос зрењаниског музеја, за РТВ ревију.

Према званичној верзији осуђен је на смрт стрељањем и погубљен. док постоји и прича како је имао посебну просторију у затвору у Зрењанину, хранио се храном из хотела „Војводина”, по свом избору. Према тој верзији Шплиер је официрима ОЗНА-е описивао аустроугарске методе мучења које је научио и на крају му је поштеђен живот, пуштен је да под лажним именом напусти земљу.

Излазимо са задње стране из Жупанијске баште и са десне стране нам је Црква Светог Архангела Михаила, позната и као Руска црква у Зрењанину, подигнута је 1922. године, ангажовањем и радом руских емиграната који су избегли из Русије, после Октобарске револуције.

Прва богослужења, пошто није било другог простора, одржана су у „Кригеровој кафани”. Ту је суботом увече постављан иконостас за недељну свету литургију.

Пошто су се обреди обављали у неадекватним и тешким условима руска колонија је 1922. затражила од градских власти просторију за богомољу. Добили су подрум бивше тамнице „Мункач”, која се налазила на истом плацу као и Жупанијска палата, данас Градска кућа и унутар комплекса Жупанијског парка. Улаз у храм је из улице Мирослава Тирше и некадашње старе пијаце.

Све је у овој цркви урађено рукама припадника руске заједнице, који су радом својих чланова преуредили и створили себи богослужбени простор. Земљани под столари су прекрили даскама, направили врата, прозоре и конструкцију за иконостас. Шест великих икона на иконостасу насликао је Шеломунов, полијелеј је израдио Шереметински. Тајну вечеру насликао је генерал Сергеј Шестаков.

Када се Руска колонија коначно растурила 1950, богослужења су обављали прота Милош Поповић и Стеван Нинчић. Последње руско појање чуло се 1970. године. Због малог броја Руса, Руска црква је 1973. године, по налогу патријарха српског, припојена женском манастиру Свете Меланије у Зрењанину.

После Руске цркве пролазимо између посмртног мурала фудбалеру Марку Златковићу (1985-2016) и кошаркашког игралишта и стижемо до Соколског дома. Камену таблу на улазу неко је недавно поломио, поверава нам се портир.

Соколски дом у Зрењанину грађен је од 1924. до 1927. године по пројекту чувеног архитекте Драгише Брашована. До данас је задржао намену спортског објекта…

Услед недостатка адекватног простора, соколи су за вежбање користили гимнастичку салу овдашње гимназије. Градитељска делатност Брашована у Великом Бечкереку везана је за кратак временски период 1919. и 1920, када је обављао функцију жупановог стручног тајника за урбанизам и архитектуру. Из Будимпеште је у Велики Бечкерек дошао на позив свог зета, тадашњег Великог жупана Торонталске жупаније, адвоката др Славка Жупанског.

Пажњу ми је привукла велика репрезентативна грађевина која једном својом страном гледа на Градску кућу а другом излази на Бегеј. Радловачки ми објашњава да је то бивши Интернат школских сестара грађен између 1880. и 1909. - познат и као Клостер, касније Средња медицинска школа. Након реституције пре пет година је поново прешао у власништво Зрењанинске бискупије. Обнова запуштеног објекта је почела 2018. године, уз подршку мађарске владе. Интернат за девојке отворен је протекле јесени када је председник мађарског парламента Ласло Кевер присуствовао је церемонији свечаног отварања.

Соколски дом у Зрењанину представља прво његово изведено дело у граду. За разлику од већег дела Брашовановог опуса који припада модернизму, Соколски дом у Зрењанину подигнут је у стилу академизма. Централним делом зграде доминирају утројени стубови са пирамидалним кровом, који је постамент за две скулптуре. Фигуре ратника од вештачког камена на ризалитима представљају једно од последњих дела вајара Пашка Вучетића. Једна мушка фигура држи штит и мач, а друга штит, копље и мач.

После краће шетње стижемо до чувене Пинове виле, зграде која је уједно и понос и срамота града на Бегеју. Захваљујући грубој урбанистичкој интервенцији ова вила се данас налази тик уз магистралу, а саграђена је 1894. године у време најживље и најзначајније градитељске активности у Великом Бечкереку. Вилу су једно време били „окупирали” локални алтернативни уметници и на њен улаз поставили натпис „Музеј деструкције”.

Вила је ограђена и закључана, фотографишемо је са улице док није наишао буцмасти тамнопути дечак и објаснио нам: „Може да се уђе са друге стране, тамо иза контејнера”. Закорачили смо у двориште обрасло у густу вегетацији у ушли са задње стране у једну од некада најлепших вила на овим просторима.

Подигао ју је Леон Штегервалд а две године потом купио Ференц Данијел у чијем је власништву била до 1919. године. Паја Пин, геометар по струци, постао је 1928. године њен шести по реду власник. Иако је вила од 1943. када су Немци иселили Пинове - променила још сијасет станара, остала је упамћена као њихово власништво.

Пинова вила је замишљена као стамбени објекат са јасном поделом на већи, резиденцијални део, и простор за послугу, који се јасно разазнају како у спољњем изгледу тако и у унутрашњости. Ентеријер који је употребљеним материјалима и начином обраде детаља некад говорио о високом друштвеном статусу власника, данас је потпуно руиниран.

Раскошно дрвено степениште које је из пространог улазног хола водио на спратни део објекта више не постоји. Паркет је уништен као и остали детаљи ентеријера, међу којима су извесни примерци представљали споменике ондашњем занатству. Пројекат обнове фасада Пинове виле урађен је у Заводу за заштиту споменика културе Зрењанин још 2005. године. До данашњег дана и поред више најава - ништа се није догодило. Како нам објашњава Чеда Јањић, део виле припао је у реституцији нашем чувеном правнику др Тибору Варадију док је остатак власништво Града Зрењанина. У Граду се надају да ће ускоро наћи заједнички језик са другим власником како би овај архитектонски бисер поново заблистао у пуном сјају.

Роберт Чобан