Крешимир Мишак: На трагу незамисливог

У Београду ће говорити о различитим начинима манипулације људима, скривању и фалсификовању научних чињеница зарад остваривања финансијске и политичке надмоћи. Теме ће бити различите: од глобалног загревања, преко генерисања теорија завера до феномена НЛО-а.

Иако је Мишак познат и као СФ писац, гитариста и певач рок групе „Хакуна матата“, ипак највећу популарност је стекао као аутор емисије „ На рубу знаности“, која се емитује на ХРТ-у, јер се током своје каријере бавио разоткривањем различитих друштвених и научних феномена, често невидљивих обичним људима. Мада је ова емисија понекад била оспоравана, а понекад и слављена, увек је била занимљива и радо гледана не само у Хрватској, него и у целом региону. Откако се почела приказивати, од септембра 2002. године, па до дана данашњег, ова емисија је голицала нашу радозналост и потребу да добијемо објашњења нечега што нам је скривено и необјашњиво.

Како се носите с притиском када разговарате о шкаљивој теми или када имате контроверзног саговорника?

"Мишљења сам да свака тема може бити за некога шкакљива, али то није моја ствар него ствар перцепције, унутрашњих уверења или информисаности неке особе која то гледа. Но, данас на свету и не доминира цензура (бар се ја до сада нисам сусрео с њом) него углавном влада аутоцензура, баш по питању уграђених друштвених норми о томе шта јесте, а шта није шкакљиво.“

Који су ваши критеријуми да одаберете саговорника или одређену тему?

"Главни критеријум је да су теме животно-подржавајуће, па чак и онда кад се ради о неким, на први поглед, нимало ружичастим погледима на свет. Но, у тим случајевима, рекао бих да прво морам да знам како ствари заиста стоје, да бих се према њима могао одредити. То је неки критеријум, мада у животу више теме налазе мене него ја њих. Што је и логично, јер како човек може тражити нешто за шта и не зна да постоји? Али тај принцип ради, о чему рецимо сведочи чињеница да преко двеста страних гостију (у распону од Кине и Јапана преко Русије, Европе, обеју Америка, Аустралије) прошло кроз моју емисију. Само сам неколицину снимао на конференцијама, већина их је некако дошла у Загреб. У том случају, само сам их требао убрати као цвет.“

Да ли вам се понекад чини да је наука данас постала нова догма и да се као код Хегела мишљења која се не уклапају у систем једноставно одбацују? 

"Превише је неодређено рећи да је наука догма. Научни систем чини широк распон људи, а свакако се не могу догматицима назвати научници попут Пим ван Ломела, Вилијама Тилера или Константина Короткова или...могао бих унедоглед набрајати. Но, генерална тумачења света увек су парадигме, а оне се могу понашати као догме. Баш као што се људи, који су усвојили те обрасце и мисле за њих да су потпуно стварни или тачни, могу понашати као догматици. Но, кад се појаве ствари које су у потпуној супротности с парадигмом коју носе у свом уму и коју су у свом уму претворили у доказану стварност, онда може доћи и љутње и агресивности. Наравно да их елементарни психолошки механизми понекад могу спречавати да погледају податке који говоре нешто друго, јер шта би се догодило кад би установили да треба да одбаце своја темељна уверења? (Јер је управо о таквима реч, на површини наука није догматична, него само кад су у питању темељни оквири договорене стварности.) Онда би постали изложени истим негативностима које су неки такви појединци ширили према неистомишљеницима.“

Да ли бисте навели неки пример? 

"Рецимо 1981. године чувени часопис „Натуре“ је књигу научника Руперта Шелдрејка „Нова наука о животу“ назвао „најбољим кандидатом за спаљивање“ (што се заиста не може описати као отворени академски став). Ипак, ако прочитате књигу, видећете да ту нема ништа за спаљивање, већ само идеје, подаци, екперименти (изведени или пак предложени) и покушај неког описа стварности на темељу тих података. У том смислу би се могло рећи да постоје чувари догми, а они су и врло важна ставка у укупном обликовању јавног мњења, које можда не би било прихваћено да се зна цела истина.“

Једна од тема о којој ћете говорити на предавању у Београду је глобално загревање. Да ли можете да нам кажете какав је ваш став о томе? 

"Та тема је део шире приче о технократији која се увек темељила на идеји недостатка енергије и дистрибуције енергије међу људима. Мој је став да се та идеја намеће ради увођења карбонске валуте, а да би се она увела као стандард уместо досадашњег новца, потребно је помоћу Интернета, паметних кућа и градова и паметних мрежа надзирати сваки сектор људског живота. Ни подаци, ни искуство не показују да се дешава загревање, него захлађење. Такође, промена количине угљен-диоксида у атмосфери је последица загревања океана, а не узрок, јер кад се океани загревају испуштају угљен-диоксида, а кад се хладе они га апсорбују. Но, ионако угљен-диоксида у атмосфери има тек око 290 делова на 1 милон, док је главни гас стаклене баште (који омогућава тај ефект, а без ког би пак живот био немогућ) у ствари – водена пара. Ње, пак има у атмосфери 30.000 делова на 1 милион и она упија шири спектар светлости од угљен-диоксида.“

Да ли вам је познато да је IPCC (Међудржавни панел о климатским променама) избрисао из својих публикација средњевековно топло раздобље? 

"Да. Око 10. века кад није било индустрије, а ипак је било (стварно) отопљење, тада се нису ледници отопили нити су настали помори, напротив, било је то једно од најплоднијих раздобља за људски живот. Све набројано су елементарне научне чињенице, али савремени политичко-научни ПР гура своју причу без обзира на њих. Мало сам се распитао код неких људи који имају докторате из подручја заштите околине и одрживог развоја и с изненађењем сазнао да у целом њиховом образовању њима нико није рекао (или бар нагласио) да је водена пара главни гас стаклене баште и да ње има 300 пута више од угљен-диоксида! Па зато сви и даље стално као папагаји тупе о томе како смо ми као променили климу стварајући угљен-диоксид. Човек је природу загадио на многе начине, али на тај ипак није!“

Какав је ваш став о теоријама завере? 

"Мој став је да се свет уопште не може интерпретирати без њих. Но, исто тако, ту влада такав хаос идеја да је тешко одвојити жито од кукоља. Чак мислим да многи истраживачи тог подручја заправо (свесно или не) раде за систем јер, на нижем нивоу, ту се ради о подацима који показују да постоји нека невидљива моћ иза трона којој не можеш ништа (наравно, па како би другачије и могло бити?). Погледајте кемтрејлове (трагови од авиона који нас засипају штетним материјама). Свима су на небу изнад глава, простиру се десетинама километара, шире се, спајају и праве на небу белу измаглицу и сви то могу да виде – и опет ће вам неко објашњавати да је то водена пара, тј. траг кондензације. Толико је дубока когнитивна дисонанца. То је као у оном вицу кад Фата ухвати Мују у прељуби, а он је пита: „Хоћеш ли веровати мени или властитим очима?“ Аутори који дођу само до нивоа да постоји моћ којој немаш приступа, у ствари ојачавају идеју да нико ту не може ништа. Но, ако се оде корак даље, па се дође до питања природе стварности, механизама перцепције и сличног, онда ствари постају с једне стране логичније, али с друге пак незамисливе. А да ли је нешто замисливо или не, одраз је наше перцепције о томе - само пре више од 150 година обична свакодневна ствар попут авиона била је потпуно незамислива.“  

Једна од тема вашег предавања су НЛО и ванземаљци. Да ли бисте за наше читаоце могли изнети свој став и наговестити о чему ћете говорити? 

"То је огромна и врло слојевита тема с безброј аутентичних фрагмената, али је изазов сложити целовиту слику. Најкраће што могу рећи је да је феномен аутентичан, али долази у толико видова да је понекад чак и презахтевно их све набрајати.“

Колико су нова сазнања и (инспиративни) саговорници које сте имали у вашој емисији утицали на вас? Шта сте све променили у вашем животу? 

"Јако пуно, али тешко је то прецизирати. То је као да некога питаш кад је нарастао – на фотографији је мали, има тек пет година, а сад одрастао, па кад се то догодило? Па никад и све време, то је једини тачан одговор. Зато не могу рећи шта сам променио у животу, јер све се стално мења.“

Марина Јабланов Стојановић