Krešimir Mišak: Na tragu nezamislivog

U Beogradu će govoriti o različitim načinima manipulacije ljudima, skrivanju i falsifikovanju naučnih činjenica zarad ostvarivanja finansijske i političke nadmoći. Teme će biti različite: od globalnog zagrevanja, preko generisanja teorija zavera do fenomena NLO-a.

Iako je Mišak poznat i kao SF pisac, gitarista i pevač rok grupe „Hakuna matata“, ipak najveću popularnost je stekao kao autor emisije „ Na rubu znanosti“, koja se emituje na HRT-u, jer se tokom svoje karijere bavio razotkrivanjem različitih društvenih i naučnih fenomena, često nevidljivih običnim ljudima. Mada je ova emisija ponekad bila osporavana, a ponekad i slavljena, uvek je bila zanimljiva i rado gledana ne samo u Hrvatskoj, nego i u celom regionu. Otkako se počela prikazivati, od septembra 2002. godine, pa do dana današnjeg, ova emisija je golicala našu radoznalost i potrebu da dobijemo objašnjenja nečega što nam je skriveno i neobjašnjivo.

Kako se nosite s pritiskom kada razgovarate o škaljivoj temi ili kada imate kontroverznog sagovornika?

"Mišljenja sam da svaka tema može biti za nekoga škakljiva, ali to nije moja stvar nego stvar percepcije, unutrašnjih uverenja ili informisanosti neke osobe koja to gleda. No, danas na svetu i ne dominira cenzura (bar se ja do sada nisam susreo s njom) nego uglavnom vlada autocenzura, baš po pitanju ugrađenih društvenih normi o tome šta jeste, a šta nije škakljivo.“

Koji su vaši kriterijumi da odaberete sagovornika ili određenu temu?

"Glavni kriterijum je da su teme životno-podržavajuće, pa čak i onda kad se radi o nekim, na prvi pogled, nimalo ružičastim pogledima na svet. No, u tim slučajevima, rekao bih da prvo moram da znam kako stvari zaista stoje, da bih se prema njima mogao odrediti. To je neki kriterijum, mada u životu više teme nalaze mene nego ja njih. Što je i logično, jer kako čovek može tražiti nešto za šta i ne zna da postoji? Ali taj princip radi, o čemu recimo svedoči činjenica da preko dvesta stranih gostiju (u rasponu od Kine i Japana preko Rusije, Evrope, obeju Amerika, Australije) prošlo kroz moju emisiju. Samo sam nekolicinu snimao na konferencijama, većina ih je nekako došla u Zagreb. U tom slučaju, samo sam ih trebao ubrati kao cvet.“

Da li vam se ponekad čini da je nauka danas postala nova dogma i da se kao kod Hegela mišljenja koja se ne uklapaju u sistem jednostavno odbacuju? 

"Previše je neodređeno reći da je nauka dogma. Naučni sistem čini širok raspon ljudi, a svakako se ne mogu dogmaticima nazvati naučnici poput Pim van Lomela, Vilijama Tilera ili Konstantina Korotkova ili...mogao bih unedogled nabrajati. No, generalna tumačenja sveta uvek su paradigme, a one se mogu ponašati kao dogme. Baš kao što se ljudi, koji su usvojili te obrasce i misle za njih da su potpuno stvarni ili tačni, mogu ponašati kao dogmatici. No, kad se pojave stvari koje su u potpunoj suprotnosti s paradigmom koju nose u svom umu i koju su u svom umu pretvorili u dokazanu stvarnost, onda može doći i ljutnje i agresivnosti. Naravno da ih elementarni psihološki mehanizmi ponekad mogu sprečavati da pogledaju podatke koji govore nešto drugo, jer šta bi se dogodilo kad bi ustanovili da treba da odbace svoja temeljna uverenja? (Jer je upravo o takvima reč, na površini nauka nije dogmatična, nego samo kad su u pitanju temeljni okviri dogovorene stvarnosti.) Onda bi postali izloženi istim negativnostima koje su neki takvi pojedinci širili prema neistomišljenicima.“

Da li biste naveli neki primer? 

"Recimo 1981. godine čuveni časopis „Nature“ je knjigu naučnika Ruperta Šeldrejka „Nova nauka o životu“ nazvao „najboljim kandidatom za spaljivanje“ (što se zaista ne može opisati kao otvoreni akademski stav). Ipak, ako pročitate knjigu, videćete da tu nema ništa za spaljivanje, već samo ideje, podaci, ekperimenti (izvedeni ili pak predloženi) i pokušaj nekog opisa stvarnosti na temelju tih podataka. U tom smislu bi se moglo reći da postoje čuvari dogmi, a oni su i vrlo važna stavka u ukupnom oblikovanju javnog mnjenja, koje možda ne bi bilo prihvaćeno da se zna cela istina.“

Jedna od tema o kojoj ćete govoriti na predavanju u Beogradu je globalno zagrevanje. Da li možete da nam kažete kakav je vaš stav o tome? 

"Ta tema je deo šire priče o tehnokratiji koja se uvek temeljila na ideji nedostatka energije i distribucije energije među ljudima. Moj je stav da se ta ideja nameće radi uvođenja karbonske valute, a da bi se ona uvela kao standard umesto dosadašnjeg novca, potrebno je pomoću Interneta, pametnih kuća i gradova i pametnih mreža nadzirati svaki sektor ljudskog života. Ni podaci, ni iskustvo ne pokazuju da se dešava zagrevanje, nego zahlađenje. Takođe, promena količine ugljen-dioksida u atmosferi je posledica zagrevanja okeana, a ne uzrok, jer kad se okeani zagrevaju ispuštaju ugljen-dioksida, a kad se hlade oni ga apsorbuju. No, ionako ugljen-dioksida u atmosferi ima tek oko 290 delova na 1 milon, dok je glavni gas staklene bašte (koji omogućava taj efekt, a bez kog bi pak život bio nemoguć) u stvari – vodena para. Nje, pak ima u atmosferi 30.000 delova na 1 milion i ona upija širi spektar svetlosti od ugljen-dioksida.“

Da li vam je poznato da je IPCC (Međudržavni panel o klimatskim promenama) izbrisao iz svojih publikacija srednjevekovno toplo razdoblje? 

"Da. Oko 10. veka kad nije bilo industrije, a ipak je bilo (stvarno) otopljenje, tada se nisu lednici otopili niti su nastali pomori, naprotiv, bilo je to jedno od najplodnijih razdoblja za ljudski život. Sve nabrojano su elementarne naučne činjenice, ali savremeni političko-naučni PR gura svoju priču bez obzira na njih. Malo sam se raspitao kod nekih ljudi koji imaju doktorate iz područja zaštite okoline i održivog razvoja i s iznenađenjem saznao da u celom njihovom obrazovanju njima niko nije rekao (ili bar naglasio) da je vodena para glavni gas staklene bašte i da nje ima 300 puta više od ugljen-dioksida! Pa zato svi i dalje stalno kao papagaji tupe o tome kako smo mi kao promenili klimu stvarajući ugljen-dioksid. Čovek je prirodu zagadio na mnoge načine, ali na taj ipak nije!“

Kakav je vaš stav o teorijama zavere? 

"Moj stav je da se svet uopšte ne može interpretirati bez njih. No, isto tako, tu vlada takav haos ideja da je teško odvojiti žito od kukolja. Čak mislim da mnogi istraživači tog područja zapravo (svesno ili ne) rade za sistem jer, na nižem nivou, tu se radi o podacima koji pokazuju da postoji neka nevidljiva moć iza trona kojoj ne možeš ništa (naravno, pa kako bi drugačije i moglo biti?). Pogledajte kemtrejlove (tragovi od aviona koji nas zasipaju štetnim materijama). Svima su na nebu iznad glava, prostiru se desetinama kilometara, šire se, spajaju i prave na nebu belu izmaglicu i svi to mogu da vide – i opet će vam neko objašnjavati da je to vodena para, tj. trag kondenzacije. Toliko je duboka kognitivna disonanca. To je kao u onom vicu kad Fata uhvati Muju u preljubi, a on je pita: „Hoćeš li verovati meni ili vlastitim očima?“ Autori koji dođu samo do nivoa da postoji moć kojoj nemaš pristupa, u stvari ojačavaju ideju da niko tu ne može ništa. No, ako se ode korak dalje, pa se dođe do pitanja prirode stvarnosti, mehanizama percepcije i sličnog, onda stvari postaju s jedne strane logičnije, ali s druge pak nezamislive. A da li je nešto zamislivo ili ne, odraz je naše percepcije o tome - samo pre više od 150 godina obična svakodnevna stvar poput aviona bila je potpuno nezamisliva.“  

Jedna od tema vašeg predavanja su NLO i vanzemaljci. Da li biste za naše čitaoce mogli izneti svoj stav i nagovestiti o čemu ćete govoriti? 

"To je ogromna i vrlo slojevita tema s bezbroj autentičnih fragmenata, ali je izazov složiti celovitu sliku. Najkraće što mogu reći je da je fenomen autentičan, ali dolazi u toliko vidova da je ponekad čak i prezahtevno ih sve nabrajati.“

Koliko su nova saznanja i (inspirativni) sagovornici koje ste imali u vašoj emisiji uticali na vas? Šta ste sve promenili u vašem životu? 

"Jako puno, ali teško je to precizirati. To je kao da nekoga pitaš kad je narastao – na fotografiji je mali, ima tek pet godina, a sad odrastao, pa kad se to dogodilo? Pa nikad i sve vreme, to je jedini tačan odgovor. Zato ne mogu reći šta sam promenio u životu, jer sve se stalno menja.“

Marina Jablanov Stojanović