Клаудио дел Монако, син омиљеног Титовог тенора који је маршала предложио за Нобела

– Тешко је носити презиме човека – синонима Вердијевог „Отела”, ког је на најпрестижнијим сценама света тумачио 427 од 1.600 пута, колико је у животу стао пред публику. И на онај свет је отишао у костиму Отела, који је сам креирао. Људи од мене очекују да будем достојан оца. А немогуће је достићи његову величину јер нисам певач, већ оперски редитељ. У Италији сам се родио и мислим да ћу ту и завршити. У Швајцарској сам живео 12 година, Немачкој 18, Србији 11. Моје презиме отвара врата позоришта, али се од мене очекује десет пута више него од других редитеља.

Тако ми је причао једаред Клаудио у кули високо над Дунавом.

– Моја мама је живот подредила мужу и пратила га на бројним турнејама. Велики уметник тешко се дели између каријере и потомака, мајка нас је много волела, али није могла једном ногом бити у свету, а другом с децом. Кад је мени било шест месеци, а брату Ђанкарлу три године, нашла је гувернанту Антониету, чију љубав никад нећу заборавити. Филозофско је питање да ли је мама она која те роди или она која те подигне – наставља наш странац. – Кад сам имао девет година, отац одлучи да ме пошаље на колеџ у Лозани, мислећи да ћу тамо добити одлично образовање. Говорио је да Италијани имају велико срце, али не и дисциплину. Далеко од куће, без маме, тате, и, што је најважније, Антоанете, баш туга. Једном-два пут годишње виђао сам оца, овенчаног ореолом митске славе. У џепу сам скривао фотографију и вадио кад их се зажелим. Прве године често сам плакао, после сам очврснуо и решио да будем прави мушкарац.

Код браће је темперамент вулкански избијао, тешко су прихватали крута правила, па је старији променио три колеџа, а Клаудио „само” два.

– То је, ипак, била добра животна инвестиција – сећа се Клаудио. – Савладао сам француски и научио да живим сам. Желео сам да се искључим из колектива и освојим слободу, с 18 сам се преселио у Париз, постао најмлађи хотелијер у Француској и годинама с братом држао један с 35 соба. Кад нисам у хотелу, био сам у опери. Крв није вода.

Ђанкарло се први окушао као редитељ, па сам и ја то хтео, дебитујући као његов асистент у „Набуку” у Карлсруеу, а прво самостално режирао сам „Кармен” у Калабрији. Велики страх, адреналин до неба за 100.000 живота! Било је успешно па се усудих да наставим. Имам три смокинга. Два бела и један црвени – кад изађем после премијере пред публику, ако уместо цвећа полети парадајз, да се не види њена срџба – каже у шали.

Поноси се што га никад није користио.

– Поштујем публику, јер је глас народа, глас бога. Нисам препотентан и свака ми је премијера као први дан у школи. У животу ми је много помогао старији брат, који има више стотина режија широм света. Био је управник бонске опере, а ја оне у београдском Народном позоришту и новосадском СНП-у – сумира своју каријеру Клаудио.

Поводом 20 година од смрти оца, позвао је у Италију на премијеру „Набука” мецосопран Ану Лачковић, ћерку оперске певачице Олге Милошевић, која је у Београду певала с Мариом у „Отелу”.

– То је судбина, као и што је тата у Београдској опери шездесетих и седамдесетих више пута наступао. Сећање на то време чувају фотографије у великом салону наше породичне куће. На полици с књигама крај белог клавира и данас је урамљена она на којој су тата, Јосип и Јованка Броз. На интернету је снимак како мој отац свира клавир, устаје и говори о Титу. Каже да је он „благородна особа која воли уметност и поштује уметнике. Певао сам му на Брионима, у ‘Отелу‘ с београдским ансамблом, а трећи пут у његовој резиденцији. Потпуно ме очарала чудесне личност огромног дела, која је својом политичком интелигенцијом умела да обузда свет и велике силе. Зато апелујем да маршал Тито добије Нобелову награду за мир.” Прича се да му је 1973. измакла јер је – комуниста наводи Клаудио дел Монако.

Из три брака Клаудио има двоје деце. У Тревизу живи ћерка, адвокат Елизабета, и носи име Клаудијеве баке по мајци, Чехиње, која је пре Великог рата из Прага дошла на север Италије. Други пут се венчао у београдској Православној цркви с мецосопранисткињом Драганом Југовић и добио сина Мариа Павла. Млади тенор је, по угледу на деду, почео каријеру певајући и дебитовао с мајком, првакињом београдске Опере. После студија у Бечу прешао је у редитеље и тренутно ради у Немачкој. Узор му је стриц Ђанкарло, огромно име у оперском свету, чија каријера траје већ 55 година. Пре неку година је у Београду поставио „Норму” и значајну ролу доделио бившој снахи Драгани.

Клаудио се последњи пут нашао у медијима за Божић 2011, кад су му, после породичног спора с трећом супругом, оперском певачицом Даниелом Вернер Херман лекари спасли кухињским ножем прободено срце.

Јелена Стаменковић