ИЗА ИЗЛОГА Бити лепа или:  ја „изгледам”!

Не знам за вас, али мени је овај виц одувек био (и остао) прилично забаван. Но, као и у сваком добром штосу, и овде би се могло пронаћи и мало „збиље“, то јест, понека разгледница из живота.

Јер, није баш неопходно имати не знам ти ни ја како навежбано око за lеpotu&trеndovе да би се приметило како је „изгледање“ постало нешто као животна мисија/дугорочна инвестиција, а лепа фасада, то јест, спољашност – животно постигнуће.

Нешто као доктор наука или нуклеарни физичар модерног доба. Такве су вам данас фаце ове лепоизгледајуће, које на питање шта бисте највише волеле да постигнете/урадите у животу одговарају: „да будемо лепе“... Ок, може и успешне приде. Али не нужно, бар док лепота служи и ради посао.

Не кажем, лепо лице је увек изазивало дивљење и поштовање; знало се већ у вртићу која је девојчица најлепша. И да, била је популарна, понекад чак и најпопуларнија. Али, то је било тако у вртићу и можда у нижим разредима основне школе.

Касније је већ требало мало се „померити“ од „слатког носића и лепих окица“, мало се одмаћи и закорачити у ново; бити добар у нечему или бити талентован за нешто... То су били критеријуми на основу којих се рангирала популарност у разреду и друштву. Лепота баш и није била нешто око чега се превише задржавало и чиме се превише бавило.

Сећам се, рецимо, да сам од маме добила тек пар савета из департмана лепоте: да никада не лежем у кревет пре него што очистим лице и не ставим помаду, као и да увек имам налакиране нокте на ногама (јер, шаке су лепе саме по себи, а и могу се „поправити“ накитом). И то је било то. Можда је и било још неколико успутних стилских и „инструкција“ о „упаривању“ боја, али без да се нешто од тога подизало на ниво квантне физике и разбијање атома. А данас су методе улепшавања на корак од тога.

Јер, у овој данашњој силиконско-хијалуронској стварности вам у неко доба ноћи или викендом можда баш и неће поћи за руком да пронађете отворен маркет и купите векну хлеба, али ћете зато без већих проблема моћи да „поправите“ боју у једном од милион соларијума, залепите нокат који вам је „страдао“ у проводу, убризгате мало ботокса, „испеглате“ косу, на брзака „продрмате“ целулит, уредите свилене трепавице или тетовиране обрве. Драгстори лепоте су увек отворени и спремни да вам помогну у настојању „више, боље и брже“ изгледате, то јест, напредујете на пољу лепоте.

И још нешто „јако важно“: нема вам потпуне лепоте без позе. То је, наиме, у свету лепих и још лепших од животне важности; нешто као круна свега. Ако „држите до себе“, једноставно морате да знате како да на прави начин прошетате „себе“, то јест, сав тај труд, потрошено време и уложен новац. О патњи да и не говорим. Да, да, другови и другарице: већина ових „захвата“ уме прилично и да заболи, некад опоравак траје дан, два, а понекад је (код озбиљнијих „радова“) потребно и неколико недеља да све поново дође на своје место.

А што се пласмана робе, то јест, позе/ноншалантног ношења ничега тиче, ево једне епизоде из живота: недавно сам седела у већем друштву; како је и ред - ћаскало се о свему, свачему и свакоме, а мени је пажњу привукао коментар две даме које су, коментаришући трећу, с невероватном дозом обожавања и идолопоклонства изјавиле како је она „тако јединствена и дивна, јер с толико невиђене елеганције носи фантастичан (и невиђено прескуп) капут марке тамо неке (кога брига) познате...

И тако је та дама (без посла, занимања и на татином yеparcu) „дивна и посебна“ већ ево трећу деценију... Само капут с времена на време промени. Обожаваоцима очигледно доста!

Јасна Будимировић