IZA IZLOGA Biti lepa ili:  ja „izgledam”!

Ne znam za vas, ali meni je ovaj vic oduvek bio (i ostao) prilično zabavan. No, kao i u svakom dobrom štosu, i ovde bi se moglo pronaći i malo „zbilje“, to jest, poneka razglednica iz života.

Jer, nije baš neophodno imati ne znam ti ni ja kako navežbano oko za lepotu&trendove da bi se primetilo kako je „izgledanje“ postalo nešto kao životna misija/dugoročna investicija, a lepa fasada, to jest, spoljašnost – životno postignuće.

Nešto kao doktor nauka ili nuklearni fizičar modernog doba. Takve su vam danas face ove lepoizgledajuće, koje na pitanje šta biste najviše volele da postignete/uradite u životu odgovaraju: „da budemo lepe“... Ok, može i uspešne pride. Ali ne nužno, bar dok lepota služi i radi posao.

Ne kažem, lepo lice je uvek izazivalo divljenje i poštovanje; znalo se već u vrtiću koja je devojčica najlepša. I da, bila je popularna, ponekad čak i najpopularnija. Ali, to je bilo tako u vrtiću i možda u nižim razredima osnovne škole.

Kasnije je već trebalo malo se „pomeriti“ od „slatkog nosića i lepih okica“, malo se odmaći i zakoračiti u novo; biti dobar u nečemu ili biti talentovan za nešto... To su bili kriterijumi na osnovu kojih se rangirala popularnost u razredu i društvu. Lepota baš i nije bila nešto oko čega se previše zadržavalo i čime se previše bavilo.

Sećam se, recimo, da sam od mame dobila tek par saveta iz departmana lepote: da nikada ne ležem u krevet pre nego što očistim lice i ne stavim pomadu, kao i da uvek imam nalakirane nokte na nogama (jer, šake su lepe same po sebi, a i mogu se „popraviti“ nakitom). I to je bilo to. Možda je i bilo još nekoliko usputnih stilskih i „instrukcija“ o „uparivanju“ boja, ali bez da se nešto od toga podizalo na nivo kvantne fizike i razbijanje atoma. A danas su metode ulepšavanja na korak od toga.

Jer, u ovoj današnjoj silikonsko-hijaluronskoj stvarnosti vam u neko doba noći ili vikendom možda baš i neće poći za rukom da pronađete otvoren market i kupite veknu hleba, ali ćete zato bez većih problema moći da „popravite“ boju u jednom od milion solarijuma, zalepite nokat koji vam je „stradao“ u provodu, ubrizgate malo botoksa, „ispeglate“ kosu, na brzaka „prodrmate“ celulit, uredite svilene trepavice ili tetovirane obrve. Dragstori lepote su uvek otvoreni i spremni da vam pomognu u nastojanju „više, bolje i brže“ izgledate, to jest, napredujete na polju lepote.

I još nešto „jako važno“: nema vam potpune lepote bez poze. To je, naime, u svetu lepih i još lepših od životne važnosti; nešto kao kruna svega. Ako „držite do sebe“, jednostavno morate da znate kako da na pravi način prošetate „sebe“, to jest, sav taj trud, potrošeno vreme i uložen novac. O patnji da i ne govorim. Da, da, drugovi i drugarice: većina ovih „zahvata“ ume prilično i da zaboli, nekad oporavak traje dan, dva, a ponekad je (kod ozbiljnijih „radova“) potrebno i nekoliko nedelja da sve ponovo dođe na svoje mesto.

A što se plasmana robe, to jest, poze/nonšalantnog nošenja ničega tiče, evo jedne epizode iz života: nedavno sam sedela u većem društvu; kako je i red - ćaskalo se o svemu, svačemu i svakome, a meni je pažnju privukao komentar dve dame koje su, komentarišući treću, s neverovatnom dozom obožavanja i idolopoklonstva izjavile kako je ona „tako jedinstvena i divna, jer s toliko neviđene elegancije nosi fantastičan (i neviđeno preskup) kaput marke tamo neke (koga briga) poznate...

I tako je ta dama (bez posla, zanimanja i na tatinom yeparcu) „divna i posebna“ već evo treću deceniju... Samo kaput s vremena na vreme promeni. Obožavaocima očigledno dosta!

Jasna Budimirović