Тамара Крцуновић, глумица: Уметност као огледало друштва

И то не због симпатија према улогама у којима се до сада нашла, већ због вишестраног талента који нам, градећи све своје ликове, пуним срцем доноси на сцену позоришта, али и пред камере. За њу, како је једном приликом рекла, глума није оно што сви мисле да јесте - претварање и лагање. Она глумачки таленат посматра као умеће да се приближи истини. У њену истину и није тешко поверовати, јер јој се свака емоција види на лицу, а све што говори она, чини се, на сцени и пред камером осећа, доживљава и преживљава.

Није једна од глумица које су редитељи стављали у калуп истих или сличних рола, па је тако имала прилику да игра и снажне жене с ауторитетом, али и несигурне карактере, а на њеном лицу једнако су се огледали и срећа, туга, самоувереност, нежност и харизма. Све емоције доносила је бојећи их својим печатом и истином. И опет је успела да нам донесе неку нову Тамару у романтичној комедији на телевизији Пинк и то у занимљивој улози у најновијој домаћој серији „Златни дани“, која је снимљена по сценарију Гордана Михића, а у режији Марка Сопића. У тој серији, која доноси причу о важности породице, људској доброти, несналажењу и „праву на љубав које не застарева“, Тамара игра Мацу - девојку која се за 48 сати заљубљује у Лалета и одлучује да с њим започне заједнички живот. Њихову идилу прекидају породица, пријатељи и комшије који ће нам кроз комичне ситуације у серији показати да живот упркос недаћама има и смешну страну.

– Мени се чинило када сам први пут прочитала сценарио Гордана Михића, а и све време док сам снимала, да то јесу ликови из пређашњег времена иако такви људи и данас постоје, наравно. Али по неким тим особинама и начину на који улазе у неке животне ситуације наши ликови у серији су другачији. Мање су опрезни и немају страх од пораза и од другог човека. То су људи из неког другог времена, који носе са собом одређене вредности о којима ја сањам данас – прича на почетку интервјуа за Дневников ТВ магазин глумица Тамара Крцуновић.

Серија „Златни дани“ је најављена као прича која доноси дух прошлих времена и која враћа веру у људе. Шта мислите јесу ли се гледаоци помало уморили прича које карикирају нашу стварност и да ли се полако враћамо обичном човеку и његовим проблемима?

– Циљ уметности и јесте да буде огледало друштва у ком живимо, тако да је нормално џа се праве серије и филмови који причају о друштвеним проблемима са којима се данас суочавамо и живимо. Ова серија подсећа на нека стара лепа времена, али је и прича о данашњем срећном човеку и правим вредностима. Маца је храбра жена у потрази за љубављу.

Има ли нешто што због целе ситуације нисте успели да реализујете ове године, која је на измаку и шта бисте пожелели себи у наредној?

– Доста сам радила ове године имајући у виду каква је ситуација по питању пандемије коронавируса и захвална сам на томе. Тако да сам у пословном смислу постигла и више него што је у овим околностима било могуће. Следеће године бих пожелела свим људима да што пре превазиђемо ову глобалну кризу, да се пронађе та вакција и да наставимо да живимо неким устаљеним током, тј. можда некако паметније и боље него до сада.

Испоставило се да су серије у овом тренутку готово једина сигурна опција глумцима. Шта мислите колико оне, посебно сада током пандемије, могу да нас задрже у домовима и гледању одређених прича у тачно одређено време, као што је то био случај у време Југославије и великих ТВ пројеката?

– С једне стране та експанзија серија је добро дошла, нарочито у овом тренутку, када је то једини начин да уметници, глумци могу да зарађују. Исто тако, та количина је довела под знак питања многе ствари. Нисам сигурна да може било шта да се деси као у време Југославије, а самим тим ни да нека серија остане забележена, као што су остајале забележене неке до данас. То је било друго време, људи су били другачији и другачије се посвећивали свему, а сада је време брже, људи површније гледају на ствари. Нема се времена ни за шта, па ни да се баш везујете за јунаке на тај начин. Можда се људи и вежу када нешто погледају у тренутку, али не знам да се појавила иједна серија као што је „Бољи живот”, која је ушла за будуће деценије у нечије домове и да су ти ликови остали упамћени као они које смо гледали у тој серији.

Први пут у каријери радите под неуобичајеним и неизвесним околностима због коронавируса, колико вам је то оптерећујуће? И да ли истовремено размишљање о поштовању мера, али и сценама које снимате утичу на креативни процес?

– Сви живимо у неком страху. Колико год да скренемо мисли радећи и даље постоји тај неки страх који тиња. Ми глумци не можемо нажалост да прилагођавамо сцене мерама. Не можете у кадру да носите маску, то нажалост није могуће, тако да су глумци на сету једини изложени. Глумци не могу да се заштите на сету, а то није нимало пријатно.

Судбина позоришта је од почетка пандемије неизвесна, колико то утиче на егзистенцију независних продукција, у којима и ви радите представе?

– Утиче наравно. Утиче јер не можемо да играмо, али ни остала позоришта не могу да играју тако да смо сви у истој ситуацији. Утиче и због тога што ми у независним продукцијама наравно нисмо део позоришта, нисмо на платама и немамо та стална примања и онемогућени смо да зарађујемо. Али, срећом, дешавају нам се ова снимања па смо могли некако да изађемо на крај.

С представом „Хотел 88” гостујете у Новом Саду 23. децембра. Публици је, када се овај комад појавио, свакако било несвакидашње да вас гледа у хотелском простору, а колико је вама глумцима измештање из позоришта унапредило игру и надградило уметнички израз?

– Ја сам се сад већ навикла да играм у неким алтернативним позориштима тј. просторима. Ја их зовем позоришта јер тамо где су глумци и где је публика која то гледа јесте позориште, без obzirra на то да ли је то нека државна установа, гаража или хотел. То ништа није неуобичајено у свету, а нама је то драгоцено на много нивоа. Занимљиво је да играте са публиком која је ту поред вас и дише са вама, а са друге стране дивно је када сте ви у настајању тог пројекта са целом екипом са којом радите и заједно стварате неку представу. Дивно је када имате и неке друге одговорности које нису само глумачке. Онда више бринете о колегама, о пројекту, о томе колико ће људи доћи да то погледа. На доста начина нас је то надградило, све нас који радимо и „Сцене из брачног живота“ и „Хотел 88“.

Владимир Бијелић