Tamara Krcunović, glumica: Umetnost kao ogledalo društva

I to ne zbog simpatija prema ulogama u kojima se do sada našla, već zbog višestranog talenta koji nam, gradeći sve svoje likove, punim srcem donosi na scenu pozorišta, ali i pred kamere. Za nju, kako je jednom prilikom rekla, gluma nije ono što svi misle da jeste - pretvaranje i laganje. Ona glumački talenat posmatra kao umeće da se približi istini. U njenu istinu i nije teško poverovati, jer joj se svaka emocija vidi na licu, a sve što govori ona, čini se, na sceni i pred kamerom oseća, doživljava i preživljava.

Nije jedna od glumica koje su reditelji stavljali u kalup istih ili sličnih rola, pa je tako imala priliku da igra i snažne žene s autoritetom, ali i nesigurne karaktere, a na njenom licu jednako su se ogledali i sreća, tuga, samouverenost, nežnost i harizma. Sve emocije donosila je bojeći ih svojim pečatom i istinom. I opet je uspela da nam donese neku novu Tamaru u romantičnoj komediji na televiziji Pink i to u zanimljivoj ulozi u najnovijoj domaćoj seriji „Zlatni dani“, koja je snimljena po scenariju Gordana Mihića, a u režiji Marka Sopića. U toj seriji, koja donosi priču o važnosti porodice, ljudskoj dobroti, nesnalaženju i „pravu na ljubav koje ne zastareva“, Tamara igra Macu - devojku koja se za 48 sati zaljubljuje u Laleta i odlučuje da s njim započne zajednički život. Njihovu idilu prekidaju porodica, prijatelji i komšije koji će nam kroz komične situacije u seriji pokazati da život uprkos nedaćama ima i smešnu stranu.

– Meni se činilo kada sam prvi put pročitala scenario Gordana Mihića, a i sve vreme dok sam snimala, da to jesu likovi iz pređašnjeg vremena iako takvi ljudi i danas postoje, naravno. Ali po nekim tim osobinama i načinu na koji ulaze u neke životne situacije naši likovi u seriji su drugačiji. Manje su oprezni i nemaju strah od poraza i od drugog čoveka. To su ljudi iz nekog drugog vremena, koji nose sa sobom određene vrednosti o kojima ja sanjam danas – priča na početku intervjua za Dnevnikov TV magazin glumica Tamara Krcunović.

Serija „Zlatni dani“ je najavljena kao priča koja donosi duh prošlih vremena i koja vraća veru u ljude. Šta mislite jesu li se gledaoci pomalo umorili priča koje karikiraju našu stvarnost i da li se polako vraćamo običnom čoveku i njegovim problemima?

– Cilj umetnosti i jeste da bude ogledalo društva u kom živimo, tako da je normalno dža se prave serije i filmovi koji pričaju o društvenim problemima sa kojima se danas suočavamo i živimo. Ova serija podseća na neka stara lepa vremena, ali je i priča o današnjem srećnom čoveku i pravim vrednostima. Maca je hrabra žena u potrazi za ljubavlju.

Ima li nešto što zbog cele situacije niste uspeli da realizujete ove godine, koja je na izmaku i šta biste poželeli sebi u narednoj?

– Dosta sam radila ove godine imajući u vidu kakva je situacija po pitanju pandemije koronavirusa i zahvalna sam na tome. Tako da sam u poslovnom smislu postigla i više nego što je u ovim okolnostima bilo moguće. Sledeće godine bih poželela svim ljudima da što pre prevaziđemo ovu globalnu krizu, da se pronađe ta vakcija i da nastavimo da živimo nekim ustaljenim tokom, tj. možda nekako pametnije i bolje nego do sada.

Ispostavilo se da su serije u ovom trenutku gotovo jedina sigurna opcija glumcima. Šta mislite koliko one, posebno sada tokom pandemije, mogu da nas zadrže u domovima i gledanju određenih priča u tačno određeno vreme, kao što je to bio slučaj u vreme Jugoslavije i velikih TV projekata?

– S jedne strane ta ekspanzija serija je dobro došla, naročito u ovom trenutku, kada je to jedini način da umetnici, glumci mogu da zarađuju. Isto tako, ta količina je dovela pod znak pitanja mnoge stvari. Nisam sigurna da može bilo šta da se desi kao u vreme Jugoslavije, a samim tim ni da neka serija ostane zabeležena, kao što su ostajale zabeležene neke do danas. To je bilo drugo vreme, ljudi su bili drugačiji i drugačije se posvećivali svemu, a sada je vreme brže, ljudi površnije gledaju na stvari. Nema se vremena ni za šta, pa ni da se baš vezujete za junake na taj način. Možda se ljudi i vežu kada nešto pogledaju u trenutku, ali ne znam da se pojavila ijedna serija kao što je „Bolji život”, koja je ušla za buduće decenije u nečije domove i da su ti likovi ostali upamćeni kao oni koje smo gledali u toj seriji.

Prvi put u karijeri radite pod neuobičajenim i neizvesnim okolnostima zbog koronavirusa, koliko vam je to opterećujuće? I da li istovremeno razmišljanje o poštovanju mera, ali i scenama koje snimate utiču na kreativni proces?

– Svi živimo u nekom strahu. Koliko god da skrenemo misli radeći i dalje postoji taj neki strah koji tinja. Mi glumci ne možemo nažalost da prilagođavamo scene merama. Ne možete u kadru da nosite masku, to nažalost nije moguće, tako da su glumci na setu jedini izloženi. Glumci ne mogu da se zaštite na setu, a to nije nimalo prijatno.

Sudbina pozorišta je od početka pandemije neizvesna, koliko to utiče na egzistenciju nezavisnih produkcija, u kojima i vi radite predstave?

– Utiče naravno. Utiče jer ne možemo da igramo, ali ni ostala pozorišta ne mogu da igraju tako da smo svi u istoj situaciji. Utiče i zbog toga što mi u nezavisnim produkcijama naravno nismo deo pozorišta, nismo na platama i nemamo ta stalna primanja i onemogućeni smo da zarađujemo. Ali, srećom, dešavaju nam se ova snimanja pa smo mogli nekako da izađemo na kraj.

S predstavom „Hotel 88” gostujete u Novom Sadu 23. decembra. Publici je, kada se ovaj komad pojavio, svakako bilo nesvakidašnje da vas gleda u hotelskom prostoru, a koliko je vama glumcima izmeštanje iz pozorišta unapredilo igru i nadgradilo umetnički izraz?

– Ja sam se sad već navikla da igram u nekim alternativnim pozorištima tj. prostorima. Ja ih zovem pozorišta jer tamo gde su glumci i gde je publika koja to gleda jeste pozorište, bez obzirra na to da li je to neka državna ustanova, garaža ili hotel. To ništa nije neuobičajeno u svetu, a nama je to dragoceno na mnogo nivoa. Zanimljivo je da igrate sa publikom koja je tu pored vas i diše sa vama, a sa druge strane divno je kada ste vi u nastajanju tog projekta sa celom ekipom sa kojom radite i zajedno stvarate neku predstavu. Divno je kada imate i neke druge odgovornosti koje nisu samo glumačke. Onda više brinete o kolegama, o projektu, o tome koliko će ljudi doći da to pogleda. Na dosta načina nas je to nadgradilo, sve nas koji radimo i „Scene iz bračnog života“ i „Hotel 88“.

Vladimir Bijelić