ГДЕ ЈЕ СЛИКАРКА БИЉАНА ВИЛИМОН? Обожавали су је прелепа, згодна... а онда завршила на психијатрији због... Ево како данас изгледа
Након тога, уследила је и тешка борба са опаком болешћу.
Сликарка Биљана Вилимон пре неколико година прошла је кроз веома тешке тренутке, али о томе је само једном причала.
Када јој је преминуо млађи брат Зоран, Биљана је, према сопственом признању, пет година посећивала институт за ментално здравље. Након тога, уследила је и тешка борба са опаком болешћу.
- Имала сам две бенингне, две малигне операције. А најтежа ствар која ми се десила јесте смрт мог две године млађег брата, имала сам 35 година. Тада сам одлазила у Институт за ментално здравље у Палмотићевој, четири-пет година сам разговарала са психијатром Зорком Лопичић. Она је била посвећена томе да пронаде начин да ми помогне - јер нисам умела да се растанем ни од живих ни од мртвих. То је био мој главни проблем, плус грижа савести "колико сам помогла неком, колико нисам". То је било после Зоранове смрти. Док је он био жив, нисам била свесна да тако нешто може да се деси. Све мислиш да ће то проћи док гледаш човека како се дрогира. То је тада, осамдесетих, била доста ретка појава. Изгледало је као да гледам неки фим, одбијала сам да признам себи да то може да доведе до трагичног исхода. Сећам се да ми је мама једном рекла да је била код психијатра, да је причала о њему и да јој је психијатар рекао да наркоман повлачи са собом целу породицу и да она треба да изабере између њега и нас. Тада ми је рекла да је одлучила да отпише брата и да се бори за други део породице. То ми није допирало до свести, звучало ми је страшно, окрутно. А оног тренутка када је он умро заиста сам пропала. Више нисам имала свест о томе ко сам, шта сам, у том тренутку нисам имала никаквих жеља нити планова. Нисам умела да се снађем и онда су ти разговори са психијатром постали оно што ми је обележило не само те године већ и све будуће - испричала је Биљана у интервјуу за магазин "Глориа".
Биљана, која је написала и књигу, је навела да није о својим проблемима говорила јавно, јер није желела сажаљење.
- Ништа нисам сакрила, али нисам хтела да газим патетично по неким тешким моментима да би људи плакали јер пишем о смрти свог брата, о његовом дрогирању, о борби наше породице да он то победи и да се ишчупа. Или о мом канцеру јајника, о канцеру штитне жлезде. То сам помињала, али без жеље да од тога ширим причу. У животу не постоји ништа што је ружно, постоје само тешке ствари. Све оно што ти живот постави као препреку на путу неки је изазов. Ја сам чак у тој тешкоћи уживала, гледала сам то као прилику да победим себе. Страхови су нормална ствар. Имала сам их, наравно. Али сам их побеђивала тако што сам ишла у сусрет њима. Дешавало се да ми када кренем код доктора ноге шлајфују као кад мачка гребе у месту. Видим себе како не могу да се покренем, као Бамби на леду. А онда одем тамо, урадим нешто за себе. Писати потанко о непроспаваним ноћима, о бојазнима - сматрам да је непотребно. Мој принцип је да памтим само лепе ствари. Волим ону Арсенову и Габину песму "Памтим само срећне дане - открила је она.
Биљана је отворено испричала и како се осећала у тренуцима које је проводила у болници.
- Захваљући томе лакше сам се носила са ситуацијама када сам морала да идем на операције. Имала сам петљу да одем и на време се суочим са здравственим проблемима, од којих људи углавном беже када осете неке симптоме. Ја нисам, не зато што сам храбра, него што сам на време схватила колико је борба важна. Док сам била у болници шест месеци, мислила сам да више не постоји овај живот. Када сам први пут изашла напоље, тек тада сам заплакала. То је био судар с новим светом, осећала сам се као да сам дошла с друге планете - навела је она.
espreso.co.rs