Индија је земља разноврсних укуса

У граду који броји око 9 милиона становника, лако је наћи ново место сваке друге недеље. За мене је ово велика промена пошто долазим из Србије која броји 7 милиона становника.

Пабови у Хајдерабаду нуде одличну храну. Са економским растом Индије у prеthodnih неколико година, развила се култура одлажења у ресторан. У Хајдерабаду је у порасту мејн-стрим хране: хамбургери, пица, похована пилетина, салате… Говедину и свињетину још нисам видео у понуди, фокус је углавном на пилетини и риби. Такође, пуно рачуна се води о вегетаријанској исхрани. Свако место у којем сам био нуди ту храну. У Србији и даље гледају неког чудно кад каже да је вегетаријанац. Овде корени вегетаријанизма посежу из времена када је стандард био много нижи па породице нису биле у могућности да једу месо сваки дан.

Осим пабова, у ресторанима је такође одлична понуда разноврсне хране. Индијска кухиња је главна али постоје места која нуде вијетнамска, тајландска, либанска, кинеска, па чак и европска јела. Може да се једе шта-год, где-год. Али пошто нисам дошао у Индију да једем Биг Мек, фокусирао сам се на њихову кухињу, као што Ентони Борден каже, ваља експериментисати.Чисто да знате, Биг Мек не постоји, него имају Махараџа Мек.

Индија важи за земљу љуте хране, а Хајдерабад је град који је међу љућим. Као просечни припадник Балканског поднебља, уживам у љутој храни. Што због укуса, што због националног поноса. „Пази са тим урнебесом, доста је љут”. „Шта бре љут!? С’а ћеш да видиш”. Оваква ситуација се десила свакоме за први мај.

Не сећам се који ми је био први индијски оброк. Мислим да сам јео пилетину 65. Постоје различите теорије о томе како је ово јело добило име. Неки кажу да је зато што се користе само пилићи стари 65 дана. Други тврде да се користи 65 зачина у припреми. Једна теорија твди да је јело измишљено 1965. Било како било, из личног искуства могу да тврдим да је изузетно љуто! Пилетина 65 се служи као пређело. Мали комади пилетине, умешани у зачине, дају јелу препознатљиву црвену боју. Обично се служи с поврћем и љутим папричицама. Чисто ако неком није довољно љуто.

Спаљивање десни

Кад сам код љутих папричица, овде се често служе као чипс. Папричице се убаце у пац од кокосовог млека да одстоје неколико дана. После тога се оставе на сунцу да се осуше, па се служе као прилог. Када сам био у Србији последњи пут, донео сам кесу љутих папричица да поделим са другарима. Неколико храбрих је пробало, остали су били суздржани. Ех, да је био први мај.

Традиционално јело је бириани. Реч је из Урду, а изведена из персијског језика. Једна теорија је да она потиче од биринха, персијске речи за пиринач. Друга теорија је да потиче од бириан или берииан (да пржимо или печемо). У зависности од региона, постоје различите верзије. Мој омиљени бириани је са козијим месом. У суштини то је јело које се састоји од пиринча, поврћа, зачина и понекад меса. Традиционално се служи на листу од банане и једе се прстима. У Индији људи једу искључиво десном руком јер се лева користи за прљаве послове. Ја сам користио есцајг, па су ме чудно гледали.

Поред бирианија, доса је одлична. То је у суштини палачинка која се служи са сосовима од кокосовог млека, кикирикија, панира (сир) и с поврћем. Одлична је за доручак или бранч.

После две, три недеље љуте индијске хране, спалио сам десни. Такође одлазак у тоалет није био пријатан у том периоду. Морао сам да испирам уста содом бикарбоном и да пијем кокосово млеко и курд (индијски јогурт) како би смирио желудац. Покушао сам да избегавам љуту храну, али је то у Хајдерабаду немогуће. У ресторану сам наручио лососа са медом и био је љут. Не знам како. После успешног санирања, почео сам да конзумирам сву храну исто као локалци.

За време Рамазана се може појести и одличан халим. Иако се јело разликује од регије до регије, увек укључује пшеницу, јечам и месо (обично овчетина). Ово јело се споро кува, око осам сати, након чега се добије густа паста налик паштети са укусима зачина, меса, јечма и пшенице. Служи се и с козијим језиком, који је мало жилавији, али изузетно укусан.

Улична храна

Посебни шмек сваком месту даје улична храна. У Хајдерабаду постоје улице препуне малих, неуређених штандова који продају разноразне ђаконије. Издвојио бих самосу, која је пржено или печено тесто зачињено кромпиром, луком, грашком, или месом. Величина и облик варирају, а најчешћи је троугао. Такође, један од фаворита је пани-пури. То је шупље тесто у облику лопте које се пуни зачинима и поврћем. Постоји и водка пани-пури, коју још нисам пробао али планирам.

Још једна сјајна ствар у Хајдерабаду је то што на сваком кораку продају свеже цеђене сокове: наранџа, манго, ананас, мешано... Није као код нас, где цеђена наранџа кошта 313 динара. Овде је чаша било ког сока јефтинија од 100 динара. Чаша цеђене шећерне трске кошта око 40 динара.

Оно што је такоже традиција у Индији је chai (чај). Углавном је то зелени или црни чај са млеком. На улици људи кувају чај у огромним казанима. Пролазници се окупе како би уз чашицу мало попричали са другима. Најбољи који сам пробао је у старом делу града, Чарминар, где уз чај служе и мале колачиће.

Индијска храна је, као и цела земља, разноврсна. Хајдерабад је у последњих двадесетак година доживео економски препород и много људи, са свих крајева Индије, неки чак и из Србије, дошли су овде да потраже боље сутра. Заједно са собом су донели део своје културе, обичаја и хране. Уживам у овим пределима, где сваки дан може да се проба нешто другачије.

Текст и фото: Милош Дорошки