ЕКСКЛУЗИВНО ЗА ДНЕВНИК Констракта: Евровизија ме радује и инспирише!

Српска представница наступа у другом полуфиналу и то под редним бројем три. У ексклузивном интервјуу, који је у паузи између захтевних проба у Италији дала за Дневников ТВ магазин, Констракта открива да се њен наступ неће у концепту и приступу разликовати од оног који смо видели на националном избору за српског представника на овом такмичењу, али је додала да је ипак унапређен.

– Постоје одређене промене на сцени које су се десиле пред сам одлазак у Торино и које не одговарају у потпуности концепту нашег наступа, али покушаћемо и томе да се прилагодимо. Нажалост, титл није дозвољен током целе песме, али смо издвојили кључне поруке које ће помоћи људима који не говоре наш језик да песму разумеју. Ту је наравно и кореографија која је већ свима довољно позната и која се показала као нешто што се лако памти и људи на то реагују позитивно – истиче Констракта на почетку разговора за наш лист.

Шта за вас представља Евровизија и да ли се ваш угао гледања на ово музичко такмичење променио од како сте ушли у процес кампање, односно промовисања песме?

– Евровизија је првенствено један велики телевизијски шоу програм и уједно велика платформа са аудиторијумом од скоро 200 милиона гледалаца. И то је заиста фасцинантно. Приступ се у том смислу није променио, само је публикум много већи. И то нас радује и додатно инспирише.

Чини се да сте у самом старту и пре одласка у Торино постигли више него што су ваши prеthodnici - о вама су писали светски медији, ушли сте у трендинг у много земаља на светским стриминг платформама и добили сјајне критике иностраних фанова на Јутјубу. Да ли све то ствара одређену дозу пресије пре самог учешћа, а онда и на наставак ваше каријере, будући да сте победом на „Песми за Евровизију“ придобили нове поштоваоце?

– Притисак је релативна ствар, доста зависи од наше перспективе. Није ми фокус на томе што се очекује од мене. Ово дефинитивно није нешто о чему сам могла да размишљам пре 5. марта, али сада је реалност и трудим се да то тако и прихватим. Сјајна прилика да се представља своја земља и, уз велику подршку коју смо добили са свих страна, прилика да се отворе теме којима се бавимо у песми.

Песмом „Ин Цорпоре Сано” и наступом допрли сте до свих узрасних категорија друштва, што се најбоље може приметити и по броју видео снимака којима су корисници друштвених мрежа имитирали ваш наступ. Како објашњавате тај феномен и ту енергију која је песма изазвала преко ноћи?

– Да, просто је невероватно како се све то десило „преко ноћи”. Уживам и поштујем те снимке најмлађих и њихове репродукције текста и кореографије, јер знам да ће се сећати тога, као што ћу и ја заувек волети музику коју сам слушала као мала. За објашњавање самог феномена потребан нам је мали отклон, да још протекне времена и да се прича заокружи. За сада ми је само јасно да је тема универзална и људска и да због тога постоји широко препознавање.

Да ли мислите да је део песме у којем кажете „немам књижицу” схваћен на прави начин и у довољно озбиљној мери да се заиста позабавимо односом према здрављу и здравственом систему који ипак није доступан свима, што је, рекло би се, проблем на глобалном нивоу?

– Проблем јесте глобални и док год је тако то питање треба да постављамо и да се за то право боримо. Здравствену заштиту схватам као једно од основних права у 21. веку. Надам се да ћемо у будућности успети да по том питању будемо успешнији него данас. То би значило да смо успели као цивилизација.

Како је уметница без књижице поднела пандемију и да ли је у таквим околностима постојао страх или сте се водили оном: „Нека дишем, Боже здравља”?

– Страх је био саставни део наших живота, посебно у време пандемије, када је експлицитно угрожен живот. Мени лично, узимајући у обзир чињеницу да је моје блиско окружење прошло пандемију без губитака, пријао је прекид устаљеног начина живота и преиспитивање истог. То је такође био битан друштвени догађај у који нас је природа гурнула. Имали смо прилику да научимо доста о нама као друштву, глобално. На пример о томе колико смо солидарни, о механизмима за одржавање привида слободе избора а све у функцији тржишта (бирамо кобајаги између понуђених вакцина), о разврставању на ваксере и антиваксере, о здравственом систему, о моћи/немоћи државе и тако даље.

Да ли је према вашем мишљењу чињеница да су се многи чудили што сте ви победили одраз једне културе и односа друштва према уметности чија је основа да својим ангажовањем утиче на свест људи о одређеним темама и подиже њихов глас?

– Избор овакве песме и наступа, као што је „Ин Цорпоре Сано”, јесте на неки начин показатељ капацитета једног друштва да препозна и разуме нешто што је изван пуке забаве. Можда овакав приступ није чест у том комерцијалном и масовном смислу, али се јасно показало да, када такве понуде има, људи на то реагују. И то је заправо главно богатство фестивала „Песма за Евровизију“ -  различити жанрови и извођачи имали су прилику да покажу оно чиме се баве и у чему су најбољи и то је вредност коју треба неговати. Исто важи и за „Евровизију“.

На почетку песме латинским изразом „Менс сана ин цорпоре сано” указујете на ону чувену да је „у здравом телу здрав дух”, а на крају песме се поигравате другим латинским изразима којима подвлачите да је ипак у здравом телу проблематичан ум. Мислите ли да у тој трци за добрим изгледом и здравим телом још увек занемарујемо ментално здравље или је то следећи златни грал потрошачког друштва?

– Ти стихови на латинском су управо двојаки. Мислим и једно и друго. Здравље као врхунска вредност, у атмосфери пренатрпаности понудама, решењима, трендовима итд, оставља нас дезоријентисаним, а често и празних џепова у јурњави за циљем. Здраво тело не гарантује здрав дух и мир, то сви знамо. Са друге стране, потрошачки механизам лако прогута све, па тако није немогуће да уђе у поље емотивног, па чак и духовног.

Да ли у том односу од „мора” до „може” који описујете у песми, западамо у зачарани круг лепоте и здравља са једне стране, али и могућности са друге?

– Од „мора” до „може” још увек је дуг пут освешћивања. То „може” би требало да буде тачка здравог разума и разликовања оног што заиста желимо/можемо од оног што је наметнуто, а често бесмислено.

У песми „Нобл“ доносите нам тезу о пролазности живота и смрти, која се надовезује на причу о односу према здрављу у евровизијској нумери. Због чега тако тешко прихватамо „рок трајања” нашег тела и да ли и кроз медије прихватамо стварање илузије вечности?

– Претпостављам да је увек било тешко прихватити пролазност, али постојало је, чини ми се, веће поверење у идеологије које су донекле давале неки смисао и донекле олакшавале ствар. Данас, чини ми се да је практичније да сами себи олакшамо тиме што ћемо поштовати и уважити старење и старије. Ако нам солидарност није инспиративна, онда, у крајњој линији, језиком индивидуализма, тиме сами себи обезбеђујемо бољу старост. Емотивно је лакше прихватити него се борити против неминовности. А, у духу песме, и јефтиније је и пружа отпор бесмисленој потрошњи. Медији свакако кумују тој атмосфери пресије да се буде здрав и имплицирају да здрав значи млад.

Владимир Бијелић

Фото: Гордан Јовић