EKSKLUZIVNO ZA DNEVNIK Konstrakta: Evrovizija me raduje i inspiriše!

Srpska predstavnica nastupa u drugom polufinalu i to pod rednim brojem tri. U ekskluzivnom intervjuu, koji je u pauzi između zahtevnih proba u Italiji dala za Dnevnikov TV magazin, Konstrakta otkriva da se njen nastup neće u konceptu i pristupu razlikovati od onog koji smo videli na nacionalnom izboru za srpskog predstavnika na ovom takmičenju, ali je dodala da je ipak unapređen.

– Postoje određene promene na sceni koje su se desile pred sam odlazak u Torino i koje ne odgovaraju u potpunosti konceptu našeg nastupa, ali pokušaćemo i tome da se prilagodimo. Nažalost, titl nije dozvoljen tokom cele pesme, ali smo izdvojili ključne poruke koje će pomoći ljudima koji ne govore naš jezik da pesmu razumeju. Tu je naravno i koreografija koja je već svima dovoljno poznata i koja se pokazala kao nešto što se lako pamti i ljudi na to reaguju pozitivno – ističe Konstrakta na početku razgovora za naš list.

Šta za vas predstavlja Evrovizija i da li se vaš ugao gledanja na ovo muzičko takmičenje promenio od kako ste ušli u proces kampanje, odnosno promovisanja pesme?

– Evrovizija je prvenstveno jedan veliki televizijski šou program i ujedno velika platforma sa auditorijumom od skoro 200 miliona gledalaca. I to je zaista fascinantno. Pristup se u tom smislu nije promenio, samo je publikum mnogo veći. I to nas raduje i dodatno inspiriše.

Čini se da ste u samom startu i pre odlaska u Torino postigli više nego što su vaši prethodnici - o vama su pisali svetski mediji, ušli ste u trending u mnogo zemalja na svetskim striming platformama i dobili sjajne kritike inostranih fanova na Jutjubu. Da li sve to stvara određenu dozu presije pre samog učešća, a onda i na nastavak vaše karijere, budući da ste pobedom na „Pesmi za Evroviziju“ pridobili nove poštovaoce?

– Pritisak je relativna stvar, dosta zavisi od naše perspektive. Nije mi fokus na tome što se očekuje od mene. Ovo definitivno nije nešto o čemu sam mogla da razmišljam pre 5. marta, ali sada je realnost i trudim se da to tako i prihvatim. Sjajna prilika da se predstavlja svoja zemlja i, uz veliku podršku koju smo dobili sa svih strana, prilika da se otvore teme kojima se bavimo u pesmi.

Pesmom „In Corpore Sano” i nastupom doprli ste do svih uzrasnih kategorija društva, što se najbolje može primetiti i po broju video snimaka kojima su korisnici društvenih mreža imitirali vaš nastup. Kako objašnjavate taj fenomen i tu energiju koja je pesma izazvala preko noći?

– Da, prosto je neverovatno kako se sve to desilo „preko noći”. Uživam i poštujem te snimke najmlađih i njihove reprodukcije teksta i koreografije, jer znam da će se sećati toga, kao što ću i ja zauvek voleti muziku koju sam slušala kao mala. Za objašnjavanje samog fenomena potreban nam je mali otklon, da još protekne vremena i da se priča zaokruži. Za sada mi je samo jasno da je tema univerzalna i ljudska i da zbog toga postoji široko prepoznavanje.

Da li mislite da je deo pesme u kojem kažete „nemam knjižicu” shvaćen na pravi način i u dovoljno ozbiljnoj meri da se zaista pozabavimo odnosom prema zdravlju i zdravstvenom sistemu koji ipak nije dostupan svima, što je, reklo bi se, problem na globalnom nivou?

– Problem jeste globalni i dok god je tako to pitanje treba da postavljamo i da se za to pravo borimo. Zdravstvenu zaštitu shvatam kao jedno od osnovnih prava u 21. veku. Nadam se da ćemo u budućnosti uspeti da po tom pitanju budemo uspešniji nego danas. To bi značilo da smo uspeli kao civilizacija.

Kako je umetnica bez knjižice podnela pandemiju i da li je u takvim okolnostima postojao strah ili ste se vodili onom: „Neka dišem, Bože zdravlja”?

– Strah je bio sastavni deo naših života, posebno u vreme pandemije, kada je eksplicitno ugrožen život. Meni lično, uzimajući u obzir činjenicu da je moje blisko okruženje prošlo pandemiju bez gubitaka, prijao je prekid ustaljenog načina života i preispitivanje istog. To je takođe bio bitan društveni događaj u koji nas je priroda gurnula. Imali smo priliku da naučimo dosta o nama kao društvu, globalno. Na primer o tome koliko smo solidarni, o mehanizmima za održavanje privida slobode izbora a sve u funkciji tržišta (biramo kobajagi između ponuđenih vakcina), o razvrstavanju na vaksere i antivaksere, o zdravstvenom sistemu, o moći/nemoći države i tako dalje.

Da li je prema vašem mišljenju činjenica da su se mnogi čudili što ste vi pobedili odraz jedne kulture i odnosa društva prema umetnosti čija je osnova da svojim angažovanjem utiče na svest ljudi o određenim temama i podiže njihov glas?

– Izbor ovakve pesme i nastupa, kao što je „In Corpore Sano”, jeste na neki način pokazatelj kapaciteta jednog društva da prepozna i razume nešto što je izvan puke zabave. Možda ovakav pristup nije čest u tom komercijalnom i masovnom smislu, ali se jasno pokazalo da, kada takve ponude ima, ljudi na to reaguju. I to je zapravo glavno bogatstvo festivala „Pesma za Evroviziju“ -  različiti žanrovi i izvođači imali su priliku da pokažu ono čime se bave i u čemu su najbolji i to je vrednost koju treba negovati. Isto važi i za „Evroviziju“.

Na početku pesme latinskim izrazom „Mens sana in corpore sano” ukazujete na onu čuvenu da je „u zdravom telu zdrav duh”, a na kraju pesme se poigravate drugim latinskim izrazima kojima podvlačite da je ipak u zdravom telu problematičan um. Mislite li da u toj trci za dobrim izgledom i zdravim telom još uvek zanemarujemo mentalno zdravlje ili je to sledeći zlatni gral potrošačkog društva?

– Ti stihovi na latinskom su upravo dvojaki. Mislim i jedno i drugo. Zdravlje kao vrhunska vrednost, u atmosferi prenatrpanosti ponudama, rešenjima, trendovima itd, ostavlja nas dezorijentisanim, a često i praznih džepova u jurnjavi za ciljem. Zdravo telo ne garantuje zdrav duh i mir, to svi znamo. Sa druge strane, potrošački mehanizam lako proguta sve, pa tako nije nemoguće da uđe u polje emotivnog, pa čak i duhovnog.

Da li u tom odnosu od „mora” do „može” koji opisujete u pesmi, zapadamo u začarani krug lepote i zdravlja sa jedne strane, ali i mogućnosti sa druge?

– Od „mora” do „može” još uvek je dug put osvešćivanja. To „može” bi trebalo da bude tačka zdravog razuma i razlikovanja onog što zaista želimo/možemo od onog što je nametnuto, a često besmisleno.

U pesmi „Nobl“ donosite nam tezu o prolaznosti života i smrti, koja se nadovezuje na priču o odnosu prema zdravlju u evrovizijskoj numeri. Zbog čega tako teško prihvatamo „rok trajanja” našeg tela i da li i kroz medije prihvatamo stvaranje iluzije večnosti?

– Pretpostavljam da je uvek bilo teško prihvatiti prolaznost, ali postojalo je, čini mi se, veće poverenje u ideologije koje su donekle davale neki smisao i donekle olakšavale stvar. Danas, čini mi se da je praktičnije da sami sebi olakšamo time što ćemo poštovati i uvažiti starenje i starije. Ako nam solidarnost nije inspirativna, onda, u krajnjoj liniji, jezikom individualizma, time sami sebi obezbeđujemo bolju starost. Emotivno je lakše prihvatiti nego se boriti protiv neminovnosti. A, u duhu pesme, i jeftinije je i pruža otpor besmislenoj potrošnji. Mediji svakako kumuju toj atmosferi presije da se bude zdrav i impliciraju da zdrav znači mlad.

Vladimir Bijelić

Foto: Gordan Jović