Александар Филиповић: Душу лечим шлагерима и путовањима

И тајна је што волим свој посао. Ако постоји нешто што ми гледаоци чеситају је што сам принципијелан и свој - рекао је харизматични водитељ Александар Филиповић на почетку нашег разговора поводом 20 година постојања култне емисије „Таблоид” али и каријере која је одолевала свим ветровима промена и трендова.

Шта вам је био највећи стрес у каријери?

- Највећи стрес у каријери увек представљају препреке за мој рад. Бомбардовање новосадске телевизије, гашење БК телевизије, увек када је мој рад морао бити прекинут због објективних околности и субјективних слабости. Стрес су гости који се нису јављали на телефон, људи који су муљали и таблодна стварност у коју се ја нисам уклапао са својим лепим васпитањем које сам понео из Војводине и СФРЈ.

Како се ваша пионирска, носталгична душа бори са стресом?

Моја пионирска носталгична душа се бори шлагерима. Слушам само тужне патетичне песме да не бих узимао антидепресиве. Путујем и трудим се да испуним себи живот и странице друштвених мрежа са лепим сликама. Иако радим емисију „Таблоид”, не гледам у туђи новчаник, коефицијент, не бавим се ко је са ким био у кревету и мото ми је живи и пусти друге да живе. Животни ми је мото да волим и кафану и добру песму и подржавам све оне који са мном у том хору оптимизма. Злобне и љубоморне не могу да преваспитавам. У последњих тридесест година код нас се легализовало лицемерје и зло, које не подржавам. Јер свако зло и завист кад тад изазове неку тешку болест. А мени је веома битно да сам здрав, историјски прав и насмејан.

Који су то непроцењиви тренуци бављења овим послом?

- Непроцењиво је да Љиља  Николовска култна и најбоља певачица групе „Магазин” уз чије сам песме растао каже да је само због тебе дошла у Нови Сад и да каже да сам ја као вечити дечак Петар Пан и да би ме радо усвојила.

Непроцењиво је да вас Калиопи и Јасна Злокић увхате за руку и да вам на увце певају своје песме. Непроцењиво је да познајете толико познатих људи, толико добрих новинара. Непроцењиво је да вас цене и поштује лекари, професори, возачи аутобуса и да вам малим гестом своје пажње указују поштовање.

Често правите путописне репортаже, јесте размишљали да направите емисију посвећену томе?

- Сматрам да бих формат као што је „Таблоид” могао да пребацим у добре путописне или колажне емисије. До сада сам био у Египту, Турској, Словенији, Хрватској, Босни, Македонији, Грчкој. И уопште је заблуда да ја нешто много путујем, не, ја само много публикујем, исто као што је све што радим веома гласно. Гласно причам, јасно публикујем.... моја идеја би била да покажем како живи тај мали обични човек, са каквим се проблемима суочава и да схватим да сви у ово тешко време имамо исте проблеме и животне муке. Чини ми се да репортаже, било да су из Срема или са Виса, радим са том новинарском радозналошћу  и креативношћу да буде све другачије и да има изразити ауторски печат и креативни рукопис, што је давно код мене препознао за мене велики и непоновљиви Александар Тијанић. Као што ми је велики Александар Станковић, водитељ култне емисије „Недељом у два” рекао да одлично водим интервју забавног ток шоу програма и да га опушта док ме гледа. Мислим да сам креативан, да у себи имам духу репортера и волео бих да се у мени препозна да ја нисам само „Таблоид” него да у мени има много више и кувара и путописца и шлагер певача, а пре свега креативца.

Која је тајна веза између вас и Макарске?

- У Макарској сам имао прву љубав. У Макарској се најбоље ћакула на риви. Тамо су људи најуопуштенији. Тамо дефлини најлепше плешу уз песму „Та твоја барка мала”. Тамо најлепше миришу чемпреси, борови и море. Када би ме бог Нептун питао шта би била моја највећа жеља то би било да живим и радим на мору. Али пошто ми је због положаја Сатурна у хороскопу у првој кући уписано да сам осуђен да будем „панонски морнар” ја гледам да олакшам ту моју кармичку борбу.

Ове године вам је пријао и Египат. Које сте тајне жеље оставили у дубинама Египатског мора?

- Мислим да о нашем друштву и томе колико су људи у могућности да путују говори податак да сам ја тек са 49. година живота видео први пут Египат. Једноставно Хургада ме је фасцинирала. Заљубио сам се у тај песак, у то прелепо море.. У тај свет шарених рибица које су пливале око мене. У те добродушне медузе које не пецкају. То је тотално друга димензија. Имам правило кад одем на море, да зароним и да помислим жељу. То исто урадим и на сличној пешчаној плажи у Омишу и Улицњу. Жеље не смеју јавно да се кажу јер се неће испунити. Али то вам је као нека мантра, позитивна енергија, молитва што би рекла наша једина права евровизијска победница Марија Шерифовић. Ја сам врло јасан. Молим се за мир у земљи, у свету, за сопствени мир. Мир моје породице. Увек се молим за здравље. Остале жеље не се смем да вам кажем, таква су правила кад зароните у бескрајно плаветнило

Када ће изаћи те чувене књиге о дијетама и познатим гостима Таблоида?

Ви из „Дневника” сте ме урекли са моји прераним најавама књига. Издавачи су вам јако лукави и паметни. Кажу Филиповићу, напиши и ти један љубић. па да имамо једну књигу из мушког угла. Мој проблем је што стојим на земљи што сам јако реалан и што као добар познавалац астрологије, одлично познајем људску душу. Публицистичке књиге које бих ја писао нису добре за времена у којима се тражи мелодрама и патетика. У таблоидним временима старлета и силикона нису популарни новинари који мисле својом главом и имају свој стил вредности. За сада мислим да ми је решење блог и интернет. Да ту отворим рањену шлагерску душу и покажем злобном свету да романсиране лепе слике са путовања нису моја бахатост него да је то моја жеља да не пошандрцам од лудих времена. Да дијета и успеси нису хваљења, него да је то савет за друге људе. Да се јако радујем пријатељима и добрим људима али да их је све мање.У последње време и по мрежама се накупило много неких чудних људи и фрикова и ја том свету једноставно не припадам. Не припадам свету снобова и фолираната који су преправили данашњу медијску сцену. То бих ја хтео да напишем и да кажем, али времена су таква да се траже ствари као и данашњи хитови народне музике. Нит знаш шта си чуо, нит знаш ко пева, нит се то памти. Ово су времена су лудог и збуњеног који раде једну безобразну радњу. Плашим се да ми емотивни и интелигентни немамо шта да тражимо у таквим временима  Да је најбоље да кришом поједемо све чварке из фрижидера. Да упалимо неку стару музику и да сањамо неко море...

Снежана Милановић