Zaboravljeni koviljski veleposednik nestao iz sećanja, ali i spisa

Za razliku od prvog, koji je pod zaštitom države, podignut 1924. u znak sećanja na meštane koji su izginuli na Solunskom frontu i na kom su ispisana imena njih četrdesetsedmorice, drugi bez ikakvog natpisa, mada bi se reklo i impozantniji, stoji u senci svog mlađeg „kolege“

Uzaludni su bili pokušaji da se dođe do informacije ko je podigao taj drugi spomen-krst u parku. Odgovor na to pitanje sadašnji meštani ne znaju, čak ni u crkvenoj niti istorijskoj arhivi traga o tome izgleda nema, pa ni sveznajući Gugl pretraživač ostao je razoružan pred tim pitanjem.  

Predanje, pak, kaže, a njega je zabeležio u „Biografskom rečniku Šajkaške“ mr Boško Brzić, negdašnji učitelj, hroničar, književnik, i rođeni Koviljčanin, da je taj spomenik podigao koviljski veleposednik Pavle Urošević u spomen na prerano preminulog sina Borivoja. O samom Pavlu, ne navodi se mnogo, osim da je rođen 1871, a umro 1915. i da je najverovatnije u Kovilj došao iz Kostajnice, kako je stekao bogatstvo, ostaje da se nagađa. Spomenik je pretpostavlja se, postavljen između 1902. i 1915. godine, nakon smrti četvorogodišnjeg sina Borivoja, a pre no što je Pavle preminuo.                                           

Nekada je spomen-krst, seća se Brzić, sa sve četiri strane imao naslikane likove Jevanđelista, ali su oni vremenom izbledeli i prekrečeni.

Da se spomenik pripisuje Uroševiću jedino svedočanstvo je sačuvana razglednica Kovilja poslata za novu godinu, 1907. na kojoj jasno piše iznad fotografije spomenika njegovo prezime i vidi se da su polja koja su danas prazna, bila oslikana.

Česti priložnici

Ni tadašnja štampa nije , po svemu sudeći, zabežila ništa o zadužbinarskim poduhvatima Pavla Uroševića, ali se na ime njegove  supruge Ane ili Anice dosta nailazi u kontekstu dobortvornog rada. Anica Urošević se pojavljuje često kao neko ko daje priloge u dobrotvorne svrhe. O tome je, najviše, izveštavao „Ženski svet“. Na listi dobortvora našao se i sam Pavle 1912.

U novinama se još mogla naći vest da su se njih dvoje venčali na uskršnje poklade 1903. Po tom natpisu sudeći, ona je bila kćerka futoškog učitelja Koste Šijačkog, a za njega je zabeleženo da je posednik koviljski.

Ali, nije spomenik u Gornjem Kovilju jedino što je selu ostavio taj čovek. Po Brzićevoj priči, Urošević je zaveštao svoju kuću nekadašnjoj koviljskoj opštini jer je ostao bez potomstva. Međutim, ni taj podatak nikome u selu izgleda, pa ni u samoj mesnoj zajednici, nije poznat.

- Pavle je posedovao veliku biblioteku u koju su dolazili intelektualci iz mesta – priča Brzić ono čega se seća iz pripovedanja dok je on bio dete. - Ako se zna da Kovilj u to doba nije imao javnu biblioteku,onda je jasno  od kolikog značaja je to što je on dozvoljavao da drugi pozajmljuju njegove knjige. Posedovao je suvi žig kojim je bila svaka knjiga obeležena. Jedan takav primerak postoji i danas u mojoj kući. Iako oronuo i sav obavijen mahovinom, sa kog se jedva da pročitati šta je uklesano na njemu, na Gornjem koviljskom groblju još uvek stoji nadgrobni spomenik Paje Uroševića. Nedaleko odatle sahranjeni su i njegov sin, i pretpostavlja se rođaka sa istim prezimenom.

- Koviljčani bi trebalo da obnove spomenik u parku, u prvom redu da daju da se isklešu likovi Jevanđelista na njemu u znak zahvalnosti tom čoveku koji je poklonio svoju kuću za dobrobit naroda – kaže Brzić. - Isto bi trebalo da učine i sa nadgrobnim spomenikom jer je on u vrlo lošem stanju. Opština je nakada bila smeštena u ulici kod gornjokoviljskog parka u najlepšoj  i najvećoj kući građenoj u stilu secesije, a sada je lokalna samouprava u njegovoj kući u centru sela. Najmanje pak što mogu da učine, jeste da i neku ulicu nazovu po njegovom imenu.  Ideja o oslikavnju spomen-krsta  našla je izgleda na pobornika u akademskom umetniku rodom iz Kovilja Gigi Đuragiću Diletu. Po njegovim rečima, s tim se slažu i drugi umetnici iz Kovilja i to bi se moglo smatrati rešenim.    

Zorica Milosavljević