Заборављени ковиљски велепоседник нестао из сећања, али и списа

За разлику од првог, који је под заштитом државе, подигнут 1924. у знак сећања на мештане који су изгинули на Солунском фронту и на ком су исписана имена њих четрдесетседморице, други без икаквог натписа, мада би се рекло и импозантнији, стоји у сенци свог млађег „колеге“

Узалудни су били покушаји да се дође до информације ко је подигао тај други спомен-крст у парку. Одговор на то питање садашњи мештани не знају, чак ни у црквеној нити историјској архиви трага о томе изгледа нема, па ни свезнајући Гугл претраживач остао је разоружан пред тим питањем.  

Предање, пак, каже, а њега је забележио у „Биографском речнику Шајкашке“ мр Бошко Брзић, негдашњи учитељ, хроничар, књижевник, и рођени Ковиљчанин, да је тај споменик подигао ковиљски велепоседник Павле Урошевић у спомен на прерано преминулог сина Боривоја. О самом Павлу, не наводи се много, осим да је рођен 1871, а умро 1915. и да је највероватније у Ковиљ дошао из Костајнице, како је стекао богатство, остаје да се нагађа. Споменик је претпоставља се, постављен између 1902. и 1915. године, након смрти четворогодишњег сина Боривоја, а пре но што је Павле преминуо.                                           

Некада је спомен-крст, сећа се Брзић, са све четири стране имао насликане ликове Јеванђелиста, али су они временом избледели и прекречени.

Да се споменик приписује Урошевићу једино сведочанство је сачувана разгледница Ковиља послата за нову годину, 1907. на којој јасно пише изнад фотографије споменика његово презиме и види се да су поља која су данас празна, била осликана.

Чести приложници

Ни тадашња штампа није , по свему судећи, забежила ништа о задужбинарским подухватима Павла Урошевића, али се на име његове  супруге Ане или Анице доста наилази у контексту добортворног рада. Аница Урошевић се појављује често као неко ко даје прилоге у добротворне сврхе. О томе је, највише, извештавао „Женски свет“. На листи добортвора нашао се и сам Павле 1912.

У новинама се још могла наћи вест да су се њих двоје венчали на ускршње покладе 1903. По том натпису судећи, она је била кћерка футошког учитеља Косте Шијачког, а за њега је забележено да је поседник ковиљски.

Али, није споменик у Горњем Ковиљу једино што је селу оставио тај човек. По Брзићевој причи, Урошевић је завештао своју кућу некадашњој ковиљској општини јер је остао без потомства. Међутим, ни тај податак никоме у селу изгледа, па ни у самој месној заједници, није познат.

- Павле је поседовао велику библиотеку у коју су долазили интелектуалци из места – прича Брзић оно чега се сећа из приповедања док је он био дете. - Ако се зна да Ковиљ у то доба није имао јавну библиотеку,онда је јасно  од коликог значаја је то што је он дозвољавао да други позајмљују његове књиге. Поседовао је суви жиг којим је била свака књига обележена. Један такав примерак постоји и данас у мојој кући. Иако оронуо и сав обавијен маховином, са ког се једва да прочитати шта је уклесано на њему, на Горњем ковиљском гробљу још увек стоји надгробни споменик Паје Урошевића. Недалеко одатле сахрањени су и његов син, и претпоставља се рођака са истим презименом.

- Ковиљчани би требало да обнове споменик у парку, у првом реду да дају да се исклешу ликови Јеванђелиста на њему у знак захвалности том човеку који је поклонио своју кућу за добробит народа – каже Брзић. - Исто би требало да учине и са надгробним спомеником јер је он у врло лошем стању. Општина је накада била смештена у улици код горњоковиљског парка у најлепшој  и највећој кући грађеној у стилу сецесије, а сада је локална самоуправа у његовој кући у центру села. Најмање пак што могу да учине, јесте да и неку улицу назову по његовом имену.  Идеја о осликавњу спомен-крста  нашла је изгледа на поборника у академском уметнику родом из Ковиља Гиги Ђурагићу Дилету. По његовим речима, с тим се слажу и други уметници из Ковиља и то би се могло сматрати решеним.    

Зорица Милосављевић